Симболичне казне за сајбер насилнике

Потресна вест да је Младен Дулић (22) из Лакташа извршио самоубиство након што је, како се сумња, на друштвеним мрежама постављен снимак на ком се види како двојица радника бензинске пумпе исмевају младића приликом разговора за посао, актуелизовала је и интензивирала причу о насиљу на интернету, али и отворила многобројне полемике. На једну страну стали су они који тврде да су овакви случајеви били очекивани, па чак и да ће их убудуће бити све више с обзиром на развој информационих технологија и повећања броја људи који их користе. Насупрот њима нашли су се они који сматрају да је у конкретном (али и многим другим случајевима мање познатим јавности) требало деловати превентивно и спречити овакве и сличне трагедије. Ипак, оно што је заговорницима и једног и другог становишта заједничко јесте да одговорне за трагичне догађаје треба оштро казнити.

Случај младића из Лакташа подведен је под интернет или сајбер-насиље. Реч је о релативно новом феномену под којим се подразумева коришћење дигиталних технологија (мобилних телефона и интернета), са намером да се особа на коју је насиље усмерено повреди, понизи и узнемири, као и да јој се нанесе нека штета. Може да се испољава на више различитих начина, а најраспрострањеније су претње, узнемиравање, уцењивање, злоупотребљавање туђих личних података и фотографија, сајбер-булинг, прављење и коришћење лажних профила, сексуално злостављање путем интернета...

Сајбер-насиље може да се врши директно или индиректно, тј. уз помоћ посредника. Могуће је уплитање и других особа, чак и без њиховог знања, на пример коришћењем имена или адресе без дозволе. Најраспрострањеније је међу млађом генерацијом, али се дешава да и одрасле особе врше насиље на децом – малтретирају их или прогањају уз помоћ интернета.

Резултати релевантних истраживања спроведених на тему дигиталног насиља показују да чак 95 одсто насиља на интернету спада у вршњачко насиље (сајбер-булинг), да је дигитално насиље доживело 65 одсто средњошколаца, а да је 30 одсто младих ове узрасне доби чуло или видело да њихови вршњаци трпе дигитално насиље. Застрашујући је и податак да је чак 85 одсто средњошколаца себе изложило неком од ризика на интернету: комуницирало је са непознатим људима, прихватало је позиве за пријатељство од људи које не познају, давало је податке непознатим особама, пристали су да се упознају са особама које знају само преко интернета.

Бранко Стаменковић, шеф Посебног тужилаштва за високотехнолошки криминал, говори за „Политику” са којом врстом сајбер-насиља се тужиоци сусрећу у свом раду и о казнама које су прописане за њих. Наглашава и да закон, ма колико он добар био, не може да предвиди све животне околности и ситуације.

Које су најчешће врсте сајбер-насиља са којима се сусрећете у раду?

Реч је о злостављању коришћењем дигиталних технологија. Оно се може догађати на друштвеним мрежама, платформама за дописивање, па и играњем рачунарских игара и мобилним телефонима. Реч је о понашању које се понавља с намером застрашивања, изазивања беса или срамоћења оних који су мета овог вида насиља. Као примере можемо да наведемо ширење неистина или објављивање фотографија чији је циљ да осрамоте некога на друштвеним мрежама, слање увредљивих или претећих порука, лажно представљање и слање злонамерних порука у име других лица, објављивање постова, порука или коментара којима се неко вређа на основу расе, етничке припадности, пола, сексуалне оријентације или религије, јавно дељење нечијих приватних информација или фотографија без допуштења и слично.

Под која кривична дела би могло да се подведе сајбер-насиље?

У зависности од чињеничног стања може се радити о различитим кривичним делима, на пример увреда за коју се кривично гоњење предузима по приватној тужби, која не представља кривичну пријаву већ акт који оштећени, тј. жртва сама подноси надлежном суду и у чијем поступку полиција и тужилаштво не учествују по службеној дужности. Може да се ради о кривичним делима угрожавање сигурности, прогањање, полно узнемиравање, принуда, изнуда, уцена, изазивање националне, расне и верске мржње и нетрпељивости, насилничко понашање, расна и друга дискриминација и слична, за која се кривично гоњење предузима по службеној дужности.

Постоје ли „правне празнине” у законским одредбама које регулишу сајбер-простор и кривична дела почињена у њему, с нагласком на сајбер-насиље? Ако постоје, на који начин их треба „попунити”? Постоји ли потреба за кривичним санкционисањем нежељеног понашања на друштвеним мрежама?

Ниједним законом, па тако ни Кривичним закоником, није могуће регулисати сваку животну ситуацију која се може десити. Међутим, кривичним делима која смо навели обухваћен је велики део недозвољеног понашања које се може дефинисати као дигитално насиље.

Да ли важећи КЗ пружа довољно заштите особама чија се сигурност угрожава различитим објавама на друштвеним мрежама?

За извршење кривичног дела угрожавање сигурности предвиђене су новчана или казна затвора до једне године, казна затвора од три месеца до три године уколико је угрожена сигурност више лица, односно казна затвора од шест месеци до пет година уколико је угрожена сигурност председника Републике Србије, народног посланика, председника или чланова владе, судије Уставног суда, судије, јавног тужиоца и заменика јавног тужиоца, адвоката, полицијског службеника и лица које обавља послове од јавног значаја у области информисања у вези са пословима које обавља.

Може да се каже да проблем није у законским санкцијама предвиђеним за ово кривично дело, које су адекватне, већ у судској пракси, тј. казненој политици, која је неуједначена и варира не само од суда до суда већ и у оквиру истог суда.

Постоје ли онлајн или неки други алати за заштиту деце и младих од дигиталног насиља?

Министарство трговине, туризма и телекомуникација кроз платформу Паметно и безбедно промовише подизање дигиталне писмености, дигиталних компетенција и дигиталне безбедносне културе код свих грађана Србије. При овом министарству је 2017. године на основу Уредбе о безбедности и заштити деце приликом коришћења информационо-комуникационих технологија успостављен Национални контакт-центар за безбедност деце на интернету. Он представља институционални механизам који се бави превенцијом и реаговањем на угрожавање деце у дигиталном окружењу, пружајући могућност грађанима да се бесплатно обрате телефоном или путем онлајн платформе Паметно и безбедно. Центар сарађује са Тужилаштвом за високотехнолошки криминал, МУП-ом, Министарством просвете, центрима за социјални рад и домовима здравља.

На који се начин тужилаштво бави садржајем на друштвеним мрежама, у којима се могу наћи и објаве и коментари који представљају кривично дело?

Уколико се ради о кривичним делима за које се кривично гоњење предузима по приватној тужби, а која, како смо већ навели, не представља кривичну пријаву већ акт који оштећени, тј. жртва сама подноси надлежном суду. У овом поступку полиција и тужилаштво не учествују по службеној дужности. Уколико се ради о кривичним делима за која се гоњење предузима по службеној дужности, тужилаштво у сваком предмету предузима све радње из своје надлежности у правцу прикупљања доказа потребних за вођење кривичног поступка.

Антрфиле

У уписнику непознатих учинилаца кривичних дела у ПТВКТ од почетка године заведено је:

* две кривичне пријаве због кривичног дела увреда

* 117 кривичних пријава због кривичног дела угрожавање сигурности

* 47 кривичних пријава због кривичног дела прогањање

* 22 кривичне пријаве због кривичног дела полно узнемиравање из члана 182а КЗ

* 13 кривичних пријава због кривичног дела изнуда

* 17 кривичних пријава због кривичног дела уцена

* две кривичне пријаве због кривичног дела изазивање националне, расне и верске мржње и нетрпељивости

* две кривичне пријаве због кривичног дела расна и друга дискриминација