Цр­на Го­ра се вра­ћа Ње­го­шу

Од на­шег до­пи­сни­ка

Под­го­ри­ца – Др­жав­ни пра­зник – Ње­го­шев дан – Цр­на Го­ра је то­ком про­те­кла два да­на про­сла­ви­ла број­ним кул­тур­ним ма­ни­фе­ста­ци­ја­ма у ор­га­ни­за­ци­ји про­срп­ских ор­га­ни­за­ци­ја, док је је­дан део др­жав­не ад­ми­ни­стра­ци­је „пра­зно­вао”, а онај дру­ги сла­вио. Та­ко је Ње­гош по ко зна ко­ји пут био спо­ран и оспо­ра­ван.

За­ко­ном о др­жав­ном пра­зни­ку Ње­го­шев дан ни­је пред­ви­ђе­но да се он, уко­ли­ко па­да у да­не ви­кен­да, пре­но­си као не­рад­ни на пр­ви на­ред­ни дан, што је у овом слу­ча­ју био по­не­де­љак. Пред­сед­ни­ца Скуп­шти­не Цр­не Го­ре Да­ни­је­ла Ђу­ро­вић са­оп­шти­ла је да је по­не­де­љак не­ра­дан дан, као и гра­до­на­чел­ни­ци Ник­ши­ћа и Хер­цег Но­вог, Мар­ко Ко­ва­че­вић и Сте­ван Ка­тић.

Цр­но­гор­ски пра­зник кул­ту­ре, по ре­чи­ма пред­сед­ни­це Скуп­шти­не Цр­не Го­ре Да­ни­је­ле Ђу­ро­вић, је­сте дан ка­да „ода­је­мо по­част јед­ној од нај­ве­ћих лич­но­сти у на­шој исто­ри­ји, Пе­тру Дру­гом Пе­тро­ви­ћу Ње­го­шу, вла­ди­ци, го­спо­да­ру и не­пре­ва­зи­ђе­ном пе­сни­ку и фи­ло­зо­фу, чи­је му­дре ми­сли су сти­гле до свих кра­је­ва све­та и осве­тла­ле образ Цр­не Го­ре”. Под­се­ти­ла је да су про­шле го­ди­не ве­ли­ком ве­ћи­ном гла­со­ва у цр­но­гор­ском пар­ла­мен­ту „про­гла­си­ли овај дан за др­жав­ни пра­зник, оду­жу­ју­ћи се на тај на­чин јед­ном од на­ших нај­ве­ћих умо­ва ма­кар сим­бо­лич­но за све оно што је Цр­ној Го­ри оста­вио у ама­нет”.

Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски Јо­а­ни­ки­је оце­нио је да до­ла­зе бо­ља вре­ме­на за Цр­ну Го­ру јер се по­че­ла вра­ћа­ти Ње­го­шу и то пот­кре­пио ти­ме што се ове го­ди­не про­сла­вља Ње­го­шев дан.

„То је ве­ли­ки ко­рак за Цр­ну Го­ру и то мо­же­мо ви­де­ти као знак по­ка­ја­ња и пре­у­мље­ње, да ви­ше љу­ди не раз­ми­шља­ју она­ко ка­ко им се на­ре­ди из не­ко­га цен­тра по­ли­тич­ког, иде­о­ло­шког, не­го су се вра­ти­ли са­ми се­би и вра­ти­ли су се сво­јим нај­ве­ћим љу­ди­ма. То је нај­при­род­ни­ји по­ре­дак ства­ри”, ре­као је Јо­а­ни­ки­је.

Го­во­ре­ћи о све­та три је­рар­ха, о Св. Пе­тру Це­тињ­ском, Пе­тру Дру­гом Пе­тро­ви­ћу и ми­тро­по­ли­ту Ам­фи­ло­хи­ју, ка­зао је да је „Цр­на Го­ра има­ла про­блем да при­хва­ти ње­го­ву ве­ли­чи­ну”.

„Сви су зна­ли да је ве­ли­ки, да је ге­ни­је, али те­шко је ту ве­ли­чи­ну би­ло но­си­ти, при­ми­ти. Те­шко је би­ло сле­ди­ти”, оце­нио је Јо­а­ни­ки­је.

Пред­сед­ник Но­ве срп­ске де­мо­кра­ти­је и је­дан од ли­де­ра Де­мо­крат­ског фрон­та Ан­дри­ја Ман­дић ка­же да је „ду­го Ње­гош сро­за­ван од про­шле вла­сти, јер су се бо­ја­ли ње­га и ње­го­вог де­ла”.

„Он је суд­би­ну на­ро­да осе­ћао као свој лич­ни до­жи­вљај, кроз ва­се­љен­ску бор­бу про­тив зла, где ис­трај­но­шћу до­бро увек по­бе­ђу­је. Та за­вет­на ми­сао нас и да­ље опо­ми­ње”, ре­као је Ман­дић за „По­ли­ти­ку”.

„Оно што је Ње­гош ура­дио за Цр­ну Го­ру и за све нас пред­ста­вља нај­бо­љу на­род­ну про­мо­ци­ју кул­ту­ре, пи­сме­но­сти и ду­хов­но­сти за сва вре­ме­на. Да је Цр­на Го­ра по­да­ри­ла Срп­ству са­мо Ње­го­ша, а да­ла је мно­ге ве­ли­ка­не, учи­ни­ла је и пре­ви­ше за сво­ју исто­ри­ју. За­то се она мо­ра и до­дат­но оду­жи­ти овом го­ро­ста­су ко­ји је исто­вре­ме­но био по­гла­вар на­ро­да, ду­хов­ни па­стир и пе­вач на­род­не сла­ве и ју­на­штва”.

Ра­де То­мов, фи­ло­зоф, пе­сник, др­жав­ник, све­тов­ни и ду­хов­ни вла­дар Цр­не Го­ре, од цр­но­гор­ских ул­тра­на­ци­о­на­ли­ста, ко­ми­та, мон­те­не­гри­на про­гла­ша­ван је за „ге­но­цид­ног пе­сни­ка”, „ин­спи­ра­то­ра ге­но­ци­да и ра­то­ва не са­мо у бив­шој Ју­го­сла­ви­ји...”