НИС би национализацијом могао да избегне санкције ЕУ

Немачка држава објавила је пре два дана да национализује немачку филијалу руског „Гаспрома” да би спасила презадужену компанију којом управља од априла. „Гаспром” ће такође изгубити део контроле у другој стратешкој инфраструктури за снабдевање гасом у Европи, у гасоводу „Јамал – Европа” чији велики део пролази преко Пољске, преноси Ројтерс. Да ли слична судбина чека руско-српску Нафтну индустрију Србије?

„Гаспром” је имао 48 одсто власништва компаније „Јамал – Европа”, а пољска држава 52. У оба случаја циљ ових државних интервенција је да се гарантује безбедност снабдевања гасом у контексту енергетског натезања између Москве и Запада од почетка руске инвазије у Украјини, преноси Танјуг. Немачка филијала „Гаспрома”, преименована у СЕФЕ, кључна је компанија за снабдевање ове земље енергијом. „Гаспром”, једини акционар „Гаспрома Германија”, објавио је 1. априла да је повукао своју активу из те филијале.

Имајући у виду пренос власништва на Пољску и Немачку очекује се да руска страна, у контексту поштовања српске неутралности, пристане на исти пренос власништва и у Србији. Јер, ако Русија све време хвали одлуку нашег државног врха, не иде да управо она ради против исте те неутралности. Наиме, наша земља би могла да потпадне под санкције зарад скромног сувласничког удела у НИС-у, који је Руска Федерација у случају Пољске и Немачке препустила тим државама. Зашто за Србију важе другачији аршини?

Наша земља је 2008. године продају НИС-а руском „Гаспромњефту” представила као посао века. Према уговору о продаји, НИС је са 51 одсто власништва отишао у руске руке за 400 милиона евра, а заједно с њим и сва нафтна и гасна поља и геотермалне бушотине које су припадале овом некада државном предузећу. Споразумом је предвиђено и да руска страна уложи 490 милиона евра у производњу и још 60 милиона у заштиту околине. Према тренутној тржишној капитализацији, вредност НИС-а износи на јучерашњи дан 915 милиона евра, што значи да је за 10 година вредност компаније порасла за око 15 процената, наводи Ненад Гујаничић, брокер у брокерској кући „Моментум секјуритис”. Верује се да би евентуална спремност „Гаспромњефта” да прода контролни пакет НИС-а подразумевала много већу цену од ових 915 милиона евра. На евентуалном јавном тендеру за контролни пакет акција нема сумње да би цена била барем 2,5 до три пута већа од актуелне. Да послује у Хрватској НИС би сигурно морао да плати порез на екстрадобит од 33 одсто, јер Хрвати управо ових дана планирају да уведу нови намет компанијама које имају одличне пословне резултате у последњих неколико година, јер је приход НИС-а у првих девет месеци 2022. скочио 90 процената на 380,8 милијарди динара највише због пораста просечне цене сирове нафте. Кључни показатељ профитабилности ЕБИТДА скочио је скоро три пута на 104,8 милијарди динара док је нето добит достигла 69,4 милијарди у односу на прошлогодишњих 13,3. Да није био ограничених цена горива овај резултат би за око осам милијарди био већи.

Зар Србија истом том НИС-у и после 13 година не чини велики уступак тиме што и даље плаћа најнижу ренту за експлоатацију нафте и гаса? Али и то је одлука свих власти од приватизације до данас. Иако је 2013. накнада за експлоатацију нафте повећана са три на седам одсто, то се није одразило на НИС јер, како је прописано међудржавним споразумом, она ће остати иста „до достизања исплативости датих пројеката”, да буде у складу са законодавством које је било на снази на дан потписивања споразума. Овај уговор ревидиран 2013. истиче наредне године.

Миодраг Капор, аналитичар енергетске политике, каже за „Политику” да ако говоримо стриктно са економског аспекта, Србија не би имала знатније проблеме у увозу сирове нафте и њеној преради у „Рафинерији Панчево” и тиме би задовољила домаће потребе снабдевањем нафтним дериватима. Али када је реч о „високој енергетици” то увек укључује и политичке односе тако да је неопходно и тај сегмент укључити у анализу потенцијалне национализације НИС-а.

– Не заборавимо да је наша земља остала једини преостали европски савезник Русије након њене извршене агресије на Украјину. То на пример показује и прекјучерашње гласање Србије као једине европске државе која није гласала за увођење ратних репарација због руског кршења међународног права. То није случајно и свакако се не може објаснити такозваним историјским околностима, него ту врло важну улогу имају и руско-српски енергетски односи у протекле три деценије. Још од потписивања државног уговора између Русије и Србије 1992. и формирања „Југоросгас” компаније, енергетска сарадња између две државе је по дефиницији била ограничена нетранспарентним и вантендерским склопљеним уговорима. Осим краткотрајног периода између 2000–2003, Србија је свесно улазила у повећање вештачке зависности од увоза руског гаса, док је истовремено предала целокупне ресурсе нафте, природног гаса као и термалних извора опет вантендерски и далеко испод тржишне цене „Гаспромњефту”. Скоро цела тадашња а и садашња власт и опозиција су гласали за такав споразум (214 од 250 посланика).

Сам уговор био је предмет њеног правног оспоравања због кршења неколико чланова Устава као што је непоштовање међународно преузетих обавеза у виду чланства Србије у Енергетској заједници, као и кршење одредаба домаћег законодавства као што су закони о забрани дискриминације, једнак положај на тржишту и општа обавеза плаћања пореза. Поред најниже ренте од три одсто у Европи коју „Гаспромњефт” плаћа Србији, компанија је такође прибегавала недозвољеној методи фактурисања или убацивања пумпи у бушотине којима се нагло диже притисак како би се избацила већа количина нафте. Таква метода поред убрзаног пражњења домаћих ресурса, доводи и до неконтролисаног загађења животне средине. Апсурдно је да током опште енергетске кризе у Европи НИС остварује рекордан профит, српска државна компанија „Србијагас” рекордне губитке док потрошачи у Србији истовремено плаћају једну од највећих цена дизела и бензина у региону.

– Редовно и поуздано снабдевање грађана енергентима један је од предуслова њеног нормалног функционисања. Из тог разлога су државе попут Немачке и Пољске национализовале енергетске компаније које су биле у већинском власништву Руске Федерације. Имајући то у виду чак и да Руска Федерација уради све што је до ње, да обезбеди стабилно снабдевање нафтом и природним гасом крајњим потрошачима у Србији, то допремање је ограничено пакетима санкција Европске уније. Пошто се не види крај тим мерама, скоро је неминовно да је за нашу земљу оптимално да у наредном периоду привремено национализује НИС – објашњава Капор.

Могућа још већа добит

Уколико не буде неких великих померања на тржишту сирове нафте до краја године НИС би могао да убележи још 10 до 15 милијарди динара добити, што би донело од 80 до 84 милијарди. То значи да би акционари могли да добију рекордну дивиденду од 120 до 130 динара по акцији што на последњој цени даје дивиденди принос од 20 одсто, каже Ненад Гујаничић.