Пронађен најстарији доказ о томе како су и када људи почели са кувањем

Британски приматолог Ричард В. Вренгам је велики заговорник такозване „хипотезе о кувању”. Вренгам тврди да је еволутивни помак са сирове на кувану храну био „трансформативни тренутак” који је подстакао пробавни систем људи и омогућио њиховом мозгу да расте, што је довело до развоја врсте. Ново откриће у Израелу чини ту идеју још потпунијом. Међународни тим научника који ради у северном сектору Мртвог мора тврди да је пронашао најраније знаке кувања праисторијских људи.

На археолошком локалитету званом Гешер Бенот Иаков, остаци рибе налик шарану показују знаке пажљивог загревања пре чак 780.000 година.

Ово откриће није најстарији доказ о контролисаној употреби ватре од стране раних људи, али је најстарији доказ у Евроазији.

У Африци, локалитети које је настањивао хомо еректус, и која датирају најмање 1,5 милиона година садрже угаљ и спаљене кости. Ипак, ово су само посредни знаци паљења, а не јасни знаци кувања. До доказа је много теже доћи.

У ствари, знаци кувања се не појављују у археолошким записима дуго након доласка неандерталаца и хомо сапијенса. До недавно, најстарији доказ кувања били су загрејани остаци скробних биљака пронађени у једној подземној пећи у Африци.

То место датира само 170.000 година у прошлост, што је 600.000 година након што су рани људи у Израелу кували рибу у долини близу Мртвог мора.

„Не знамо тачно како је риба кувана, али с обзиром на недостатак доказа о изложености високим температурама, јасно је да није кувана директно у ватри, нити је бачена у ватру а није коришћена ни за грејање”, каже археолог Јенс Најорка из Природњачког музеја у Лондону, преноси РТС.

Недавна анализа тима сугерише да су зуби древних слатководних риба пронађени на том месту пронађени на оближњем месту где је некада било језеро, и утврђено је да су били изложени одговарајућим температурама за кување.

Налази померају контролу ватре наших предака у средину плеистоцена, у време када су популације хомо еректуса уступиле место хомининима већег мозга, као што је хомо хајделбергенсис.

„Стицање вештине потребне за кување хране представља значајан напредак у еволуцији, јер је обезбедило додатна средства за оптимално коришћење расположивих ресурса хране”, објашњава археолог Нама Горен-Инбар са Хебрејског универзитета у Јерусалиму.

„Чак је могуће да кување није било ограничено на рибу, већ је укључивало и разне врсте животиња и биљака”, додаје.

Гешер Бенот Иакоб је место богато остацима древних хоминина. Археолози су овде пронашли доказе о алатима од кремена, базалта и кречњака, као и воће, орашасте плодове, семенке и остатке многих врста копнених сисара - средњих и великих.

Ко је живео у овој долини јасно је добро познавао земљу. Али, истраживачи сматрају да је њихово разумевање слатководних станишта омогућило овој популацији да заиста напредује.

Можда је чак и помогло људима да напусте афрички континент и живе негде другде. Прескачући из слатководног станишта у слатководно станиште, хоминини су могли да обезбеде добру залиху свеже воде и намирница богате хранљивим материјама.

Научници већ годинама тврде да је једење рибе богате омега масним киселинама, цинком и другим кључним хранљивим материјама оно што је омогућило људском мозгу да развије тако велику сложеност.

Сирова риба је вероватно сасвим добро одговарала најранијим хомининима, али како је кувана риба ушла у исхрану наших предака, то је олакшало варење и спасило људе од конзумирања опасних патогена. Такође је мозгу хоминина дало већи подстицај за развој.

Риба спремљена у данашњем у Израелу можда је тек била почетак кулинарског умећа нашег човечанства.

„Ова студија пружа доказе о кувању рибе од стране раних хоминида наглашавајући улогу мочварних станишта у понуди стабилног, током целе године извора хране који је играо важну улогу у опстанку и ширењу хоминина широм Старог света”, закључују аутори.