Уторак, 07.02.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа
44. КАИРО

Жудња за слободом и географија насиља

У такмичењу за „Златну пирамиду” су и „Хлеб и со” Дамјана Коцура, „Алам” Фираса Хурија, и „Брана” Алија Шерија, који ће ускоро бити и на ФАФ-у
„Хлеб и со” као мало филозофско дело (Фото: 44. Каиро ИФФ)

Каиро – У такмичењу за „Златну пирамиду” 44. Каирског фестивала, са јапанском редитељком Наоми Кавасе као председником жирија, већ су три филма изазвала пажњу публике јер овде стижу са већ стеченом репутацијом.

Пољски дебитантски филм „Хлеб и со” Дамјана Куцара, са наградама освојеним у Венецији и Анталији, египатску публику је освојио вештином са којом је овај млади редитељ тематски преиспитао насиље и легендарно пољско (не)гостопримство спрам миграната, дочаравајући створени свет на великом платну као хиперреалан уз помоћ младих непрофесионалних глумаца са којима је тако сигурно радио.

Тематски повремено на трагу филмова Гаса ван Сента, а атмосферски на трагу филмова Михаела Ханекеа, Коцур приповеда о једном летњем распусту у омањем пољском граду у који се на кратко враћа двадесетогодишњи Тимек – талентовани, марљиви и амбициозни пијаниста са освојеном стипендијом за немачке студије. За разлику од Тимека његов млађи брат Јацек свој пијанистички таленат ставља у други план, дајући предност „блејању” са другарима из детињства, згубиданима који бесперспективно лутају наоколо по граду који им не нуди готово ништа. Али ова групица младих се ту где јесу осећају сасвим добро. Њихова жеља није да попут многих вршњака напусте земљу и нађу бољи живот негде на западу. Њима је довољно да у локалној ћевабџиници, коју воде два љубазна млада арапска имигранта, попију по коју и да онда припити заправо гласно кажу оно што и трезни мисле. Муслимани су у њиховој (католичкој) средини непожељни.

„Алам” о политизацији омладине и присилном забораву

Куцур атмосферу психолошке клаустрофобије и повишене ксенофобије гради постепено и то тако што најчешће око камере држи фиксирано на своје јунаке уз минимална кретања. То помаже и осећају створене тескобе и недостатку ваздуха што ће на крају кулминирати кратком али убитачно ефектном експлозијом насиља. Ауторова вештина је и у томе на који се начин поиграва и са перцепцијом људи коју је лако преварити. Пољска нација важи за гостољубиву, али је она и ксенофобична, врхунски пијаниста и уметник може изгледати и као репер из гета а да то ипак није, а филм „Хлеб и со” више је мало филозофско дело него обична, готово документаристичка прича о младићу који се на кратко вратио у свој родни град. А и сам наслов филма носи са собом ту фину провокацију: изрека о хлебу и соли има исто значење и на пољском и на арапском језику и сваком паметном је доста...

И дебитантски филм „Алам” палестинског аутора Фираса Хурија (светска премијера била је у Торонту) попут Коцуровог јесте једна врста истраживања младости, с тим што Хури ватрено ставља фокус на политизацију омладине и присилни заборав. Он у „Аламу” спаја традицију драме о пунолетству са политичким истраживањем палестинске омладине која живи у Израелу и ствара занимљив, енергетски привлачан филм о безазлености тинејџерског бунта и буђења политичког активизма међу новом генерацијом арапске деце из породица за које су последице расељавања из 1948. године ( стварањем државе Израел) још увек и свакодневна борба и жива рана.

Хуријеви јунаци су средњошколци у чије мозгове, уобичајено у том узрасту, ударају хормони а наивност се меша са умишљеном самоувереношћу, док им над главом стално вијори (често цепана) израелска застава што наглашава предстојећи празник Дана независности Израела, који се поклапа са Накбом – палестинском комеморацијом расељења. Редитељ појачава осећај хитности током филма. С једне стране је жар младости, а са друге гнев над опресивним системом. Образац принудног заборава (да је ту где су сада некада била Палестина) не лебди над њима само на часовима историје, већ и у свакодневном животу, а њихово активистичко буђење, колико год било наивно и невешто, подсећа да нова генерација није толико апатична колико би власт желела. Хуријев „Алам” се повремено креће између очигледног и крајње суптилног и стиче се утисак да се редитељ са тим заправо поиграва, увлачећи постепено гледаоце у лавиринте контроле и контрадикторности присилног заборављања историје. Уз то, ту је и то стално склањање и подизање израелских и палестинских застава, као значајан симбол који Фирас Хури третира као централно начело филма...

„Брана” о „географији насиља”

И француско-суданско-либанско-српска копродукција – филм „Брана” либанског концептуалног визуелног уметника и редитеља Алија Шерија, од Кана на којем је премијерно приказан, преко награде на 63. Солуну до учешћа сада у такмичењу 44. Каиро фестивала имао је интензиван и запажен фестивалски живот, као упечатљиво алегоријско и визуелно готово езотерично уметничко дело, у шта ће се ускоро на 28. Фестивалу ауторског филма у Београду уверити и српска публика.

Шери са „Браном” заправо дебитује у форми дугометражног филма, а у њему наставља оно започето кратким „Копачем” и „Немиром”, а то је: истраживање како друштвене тако и политичке кризе које се уграђују у земље на чијем се тлу дешавају, што овај аутор сам назива „географијом насиља”. Његова позадина у концептуалној визуелној уметности је очигледна и у приступу стварању филмова што се огледа и у његовим поетским сликама са дашком магичног реализма и са примесама загонетности. Уз одмерени темпо, Шери у „Брани” загонета и одгонета пејзаже душе и природе, казује о експанзивној географији насиља и сведочи како су насилни друштвени и политички догађаји уграђени попут цигли и на најизненађујућим местима. У овом случају у Судану, у окружењу бране Мерове на Нилу (подигли су је Кинези), где циглар Махер (натуршчик попут свих осталих глумаца у филму) дању у зноју прави цигле, а ноћу кришом у пустињи гради мистериозну конструкцију што личи на Голема. Судански народ се диже да тражи своју слободу од диктатуре Омара ел Башира (филм је у том периоду и сниман), а Махеров џин, идол од блата, сам ће себи узети живот. Природа дарује и кажњава. Човеков поступак изазива природу...

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.