Инвазија на патријархат или прича о жени

44. КАИРО

Каиро – После награде на 79. венецијанском фестивалу и француске кандидатуре за Оскара, филм „Сент Омер” француско-сенегалске сценаристкиње и редитељке Алис Диоп кренуо је у свој интензиван фестивалски поход, што обухвата и блискоисточну премијеру на 44. Каиро филм фестивалу, а ускоро и српску премијеру на 28. Фафу, Фестивалу ауторског филма у Београду, већ 29. новембра.

У овом деликатном и снажном (и важном) филму из суднице, нимало није налик онима са потписом америчких мајстора овог филмског жанра, глумица Гуслажи Маланда остварила је незаборавну и високо критичарски рангирану улогу сенегалске азиланткиње, студенткиње филозофије на париском универзитету која је починила чедоморство. Алис Диоп свој филм гради документаристичким стилом, а Гуслажи Маланда своју улогу унутрашњом снагом и мајсторски контролисаног даха.

У разговору за „Политику” у башти хотела „Софител” са директним погледом на Нил, Гуслажи Маланда говори о својој улози, глуми и својем образовању које подразумева шири поглед на уметност...

Шта вас је највише привукло улози Лоронс Коли, жене оптужене за чедоморство?

Мислим да се не ради о привлачности већ о опседнутости овом причом и мистеријом коју ова жена носи у себи. Сама прича је грозна и у почетку сам се веома плашила да прихватим улогу убице детета којој је суђено, а имала сам и страх да ли ћу глумачки умети то да изведем и са каквим средствима то треба да изведем. Процес од кастинга до почетка снимања филма трајао је више од годину дана и на крају сам била у правој грозници, жељна да што пре почнемо. Уз Алис Диоп сам се осећала сигурно и заштићено, а резултат сте видели.

Ваша улога је тешка, без помоћи телесних, мимичних или вербалних гестова, већ сва експресија, свака промена унутрашњег стања, долази негде дубоко из вас, из саме сржи вашег бића?

Ух, да, било је веома тешко показати ту скалу различитих осећања и промена стања, тугу, снагу и неку врсту лудила истовремено. Још на самом почетку процеса Алис ми је објаснила да се мој лик заправо уопште неће померати и да је потребно да све радим изнутра како би се то некако рефлектовало на мом лицу или у погледу. Лако сам савладала и запамтила свој текст, али је сада било битно да пронађем прави ритам и контролу дисања пре и после изговорених речи и зато сам имала интензивне припреме са таи-чи мајстором, а не са глумачким тренером. Алис ми је сликовито помогла саветујући ме да треба да се понашам као море са плимом и осеком и са измаглицом која се над њим ствара. Нема много филмова о суђењу женама тако да нисам могла да се угледам на неки од њих, већ сам морала да се ослоним на Алисине савете и вежбе таи-чија.

Да ли сте заиста разумели жену коју играте и оно што је урадила, с обзиром да филм открива и читаву позадину њеног порекла, одрастања, родитељског утицаја, школовања, а и реч је о младој интелектуалки?

Видите, она се борила за своју срећу, али с друге стране свет је био против ње. Разумела сам је, али то не значи и да сам је заволела. Боље је рећи повезала сам се са њом, јер да се то није десило не бих могла да је одиграм. Још док сам читала сценарио рекла сам себи да не знам да ли треба да волим Лоронс, али је сигурно да треба да имам неку врсту емпатије и разумевања, а како сам са њом интензивно живела, легала и будила се с њом у глави читавих годину дана, на крају сам постала – она.

Да ли је њена судбина заправо слика модерног француског друштва?

Можемо препознати да у Француској постоји пасивни расизам и о томе се не говори много. У филму „Сент Омер” то се најбоље рефлектује кроз оно што као сведок на суђењу говори Лоронсина професорка филозофије, која спонтано изговара да девојчин одабир тезе филозофу Витгенштајну „није адекватан”, јер какве везе може да има „црна сенегалска жена са аустријским филозофом”. Лоронсино стечено образовање је врхунско, она познаје француску књижевност и светску филозофију, али то није „адекватно”, јер је црнкиња и „не долази из нашег света”? И Лоронс је то осетила много пре него што је убила своју малу ћерку – сву ту неприхваћеност, непожељност и дубоку, суштинску усамљеност, упркос бројним људима око себе. Уз то, она је убица, што аутоматски значи да није добра особа. Да заправо није особа уопште.

Може ли се рећи да је Алис Диоп имала феминистички приступ свом филму?

Зато што је женско? Не, стварно мислим да није у питању феминизам, већ нека врста инвазије на патријархат, али и помирења и разумевања међу женама и нека врста помирења са сопственом историјом, али и питање шта је почетак цивилизације и митологије жене која прича приче. Та сцена у којој адвокатица износи одбрану је круцијална и по мом мишљењу је са том сценом Алис Диоп пригрлила сваку жену, сваку девојку, мајку, ћерку и ту је то суштинско помирење.

После улоге у филму „Моја пријатељица Викторија” добили сте сјајне критике, а онда као да сте нестали.

Ја сам у ствари сасвим случајно постала глумица. И да, као сасвим млада била сам слична Викторији, право улично бунтовно дете, тако да ми није било тешко да је одиграм када ме је редитељ Жан-Пол Сиверјак одабрао за свој филм. Била сам веома млада и помислила сам како ће моја будућа каријера бити глумачка, али се догодило да је тај филм у биоскопима био само седам дана, јер се у Паризу тада догодио онај стравични терористички напад и све се затворило. Онда је почела полако и мигрантска криза у Европи, па су ми само биле нуђене улоге пуне клишеа о црнцима, имигрантима или азилантима, улоге проститутки и лоших девојака, тако да сам све одбијала. И у том одбијању па до филма „Сент Омер” прошло је читавих седам година. Заправо, улога Лоронс је дошла у право време, сада сам много зрелија и остваренија. Током те паузе завршила сам историју уметности и постала самостални куратор. Дакле, то је био почетак стварног живота у савременој уметности и на тренутке сам заборављала да сам и глумица и да ме глума чини срећном.

После награде у Венецији и номинације за Оскара за „Сент Омер” сматрате ли да ће се догодити помак у вашој глумачкој професији?

Неке ствари се већ дешавају, изабрана сам за „Звезду у успону 2023”, тренутно се налазим и у центру новинарске пажње, али знате како то иде у овој индустрији. Можете много тога имати у једном дану, а већ следећих дана можете да немате ништа. Зато сам ја прилично приземљена. Волела бих, наравно, да одиграм улогу у филму који ће једног дана постати класик, волела бих да имам глумачку каријеру, али сам свесна у каквом капиталистичком и економски кризном времену живимо и зато се трудим да будем мудра жена. Као самостални куратор уметности увек могу да зарадим своју плату.