Петак, 03.02.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа

Преписка писаца излив је душе

Толико сам људи упознао, али нисам срео два иста живота, сваки је на свој начин занимљив, леп и тежак, каже Радован Поповић

„Драгом Радовану, у очекивању да ће, попут Бјелинског, после читања ове књиге, дотрчати и пробудити ме усред ноћи, пријатељски, Момо Капор, 15. јуна 1995”, једна је од многих посвета из књиге „Посвете српских писаца” некадашњег новинара и уредника „Политике” Радована Поповића, забележена у књизи „Последњи лет за Сарајево”.

Жива легенда српског новинарства и публицистике Радован Поповић дочекује нас у свом дому, окружен књигама и сликама, породичним фотографијама.

– Провео сам године као сапутник многим писцима, дружио сам се са Павићем, Ћосићем, Раичковићем, Ршумовићем. Неки писци су створили велика дела, неки су лоши људи, тако је у другим уметностима, људи се окрећу према дневнополитичким приликама. Проблем наше књижевности је стални недостатак књижевне критике, нема личности као што су били Михиз, Џаџић, Мирковић. Један је Гојко Тешић, који се не либи да се огласи против разних врста неправде. Данас сви пишу, ту силу списатељску ваља издржати; себе самоуверено називају писцима. Директор и главни уредник „Политике” Милојко Друловић водио је Андрића у Ниш, да говори студентима о процесу стварања. Јавио се један студент: „Ја сам писац, објавио сам књигу песама...” Андрић му је одговорио: „Драги пријатељу, ја сам написао неколико књига, али се не усуђујем да кажем да сам писац.” Тако ја за себе кажем да сам новинар који воли свој позив, од почетка до краја, нисам писац, нисам публициста. Захвалан сам, јер је то диван, најдивнији, позив – прича Радован Поповић.

Много је повода за овај разговор, један од њих је и Поповићева биографија Васка Попе „Шик – као Попа”, објављена о стогодишњици песниковог рођења, чије је треће проширено и допуњено издање објавио Архив Војводине. Поводом биографске књиге „Последњи барокни Србин Стојан Д. Вујичић – њим самим” Поповић је добио повељу с медаљом „Задужбине Јакова Игњатовића” из Будимпеште.

На овогодишњем 65. Међународном београдском сајму књига појавила се прва књига преписке Милоша Црњанског, коју је објавила пишчева задужбина, а штампала је „Катена мунди”. Књигу су приредили Радован Поповић, Горана Раичевић и Миливоје Ненин.

Затим, Поповићево дело „Српска епистоларна антологија 20. века” настајало је годинама, читамо га у издању „Агоре”.

– Ту издвајам тужно и лепо писмо Нушића кћерки Маргити, обраћање једног великог човека поводом различитих друштвених неправди. Дивна су и Ускоковићева писма... Одушевљава ме преписка писаца као излив душе, као врста романа, у којима се види радост и туга живљења. Дружио сам се са антикварима Београда, Новог Сада, Загреба, Сарајева, Љубљане, то ми је испуњавало живот. Био сам сведок тога како се распадају заоставштине писаца. Штета је што Србија нема музеј књижевности и писаца, а има историјско богатство у згради у Француској 7. Ту се дешавала историја, ту би могао да буде музеј. Нисам писао ни научне ни романсиране биографије. То су једноставно документарне биографије, у којима нема импровизације. Састављене су од чињеница о писцима које волим. Пре свега почињао сам од дела, а затим сам трагао за епистолама, за сећањима савременика. Не знам како ће за сто година бити реконструисано ово време, зато што је технички напредак уништио преписку и више нико не пише писма. А писма су драгоцени материјал за историчаре епохе. Некада та писма објашњавају односе у друштву, цивилизацијске релације – каже Радован Поповић.

Иначе сматра да је немогуће одвојити живот писца од његовог дела:

– Борхес је говорио да је свака песма, да је сваки роман – аутобиографски. Прва биографска књига коју сам написао била је „Исидорина бројаница”, та жена ме је одушевила, њен неописиви дух. Рецензенти тог дела били су професори Сретен Марић и Мија Павловић, један од извршилаца Исидориног тестамента. Они су ме подржали у овој оријентацији.

Радован Поповић био је 15 година уредник „Политикиног” Културног додатка и „Приче Политике”. Сада се 3.516 писама писаца пријатељу и уреднику Поповићу, разврстано у 23 архивске кутије, чува у депоу Народне библиотеке Србије, као део историје „Политике”.

– Првог великог писца Вељка Петровића срео сам 1961. године у Ужицу, био је на прослави 20 година револуције. Томе су присуствовали и Крлежа, Бранко Ћопић и многи други угледни писци. Тада сам био новинар у „Ужичким вестима”, радио сам интервју са Петровићем, седели смо и пили кафу. Извадио сам оловку да почнем да пишем, а он је ставио руку на моју, с речима: „Немојте писати ништа, ако нешто упамтите, то забележите. Био сам новинар почетком 20. века.” Често сам следио тај пишчев савет – објашњава наш саговорник.

Међу новијим издањима Радована Поповића је и „Шетња са Андрићем”, дело уобличено и допуњено на основу ранијих истраживања, у издању „Вукотић медије”. Ту се, поред осталог види колико је и српски нобеловац био невероватно привржен „Политици”.

У свом дому, Поповић показује стране монографије посвећене Јејтсу, Д’Анунцију, Павезеу, Џојсу, и истиче да је поклонио своју богату библиотеку. Пет хиљада књига, међу којима је било и много издања из 19. века, дао је Народној библиотеци у Ужицу, 4.500 хиљада отишло је у Бајину Башту, а хиљаду је донирао Виктору Лазићу за колекцију „Адлигата”. За људе као што је Поповић, речи су искуства читања, новинарство је живот. Устајао би у пет, писао до седам, до поднева би радио у „Политици”, остало време проводио би у архивама и библиотекама.

– Новинар пре свега мора да буде радознао човек, да упознаје људе и трага за судбинама и догађајима. Уживао сам у томе. То је професија у којој човек открива неоткривено и покушава да то сажме у једну причу. Толико сам људи упознао, али нисам срео два иста живота, сваки је на свој начин занимљив, леп и тежак. Видим своје име често у фуснотама и то ми је драго, књиге и треба да служе некоме. Написао сам тридесету биографију Стојана Д. Вујичића, последњег барокног Србина у Мађарској. Он је био посебна личност, уочи смрти изабран је за дописног члана САНУ као најобразованији Србин у Мађарској. А ја, интензивно сам живео на путовањима. Током десет година сам сваке године ишао са супругом Бранком, архитектом по занимању, у Париз, у Италију, у прелепу Сијену. Имали смо срећу, професор Сретен Марић звао нас је у Провансу, тамо смо проводили лета. Тамо сам упознао чувеног француског песника Пјера Емануела, који је дошао на вечеру код Марића – сећа се Поповић.

Овај Штефан Цвајг српске књижевне биографије, како га је назвао проф. др Марко Чудић, наставља беспоштедно да ради. Недавно је завршио и обимну и раскошну књигу о Марку Ристићу, коју ће следеће године објавити „Службени гласник”. Деценијама је Поповић посећивао писце, од Васка Попе до Добрице Ћосића, носио је у те посете фотографски апарат и сликао их у радним собама. Од тог брижљиво сакупљаног материјала начинио је причу уз фотографије о амбијенту у којем настају књиге, коју такође најављује.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.