Украјина је само степеница према Русији

Сједињене Америчке Државе су спремне на разбијање Украјине свесне да немају довољно снаге да под пуну контролу узму целокупну територију ове, друге по величини, европске државе. О томе сведочи и чињеница да се са западне стране све чешће чују гласови о неопходности да украјински председник Володимир Зеленски прихвати стање на терену и оконча драму која овај део света потреса већ девет месеци.

Циљ Вашингтона одувек је био да се ушанчи уз руске границе и тако заокружи своју доминацију у Европи. Па и у садашњим околностима, када је Русија под своје узела делове украјинске територије (Доњецке и Луганске републике и Запорошке и Херсонске области), план Вашингтона остаје на снази. Све до тачке директног сукоба с источном силом.

Међутим, у овој намери превише тога је – непредвидиво. И то плаши остатак света, посебно Европљане. Наиме, Американци се никада нису придржавали јединственог принципа у покушајима да освоје неку територију, а нису га се држали ни када би ту територију, на овај или онај начин, ставили под своју контролу. Управо стога многи сматрају да је рат у Украјини истовремено и рат против Европе, која се у 21. веку у великој мери осамосталила, почела озбиљније да гледа ка другим деловима света, посебно ка Далеком истоку, па чак постала и конкурент патрону са западне стране Атлантика.

Онога тренутка када (и ако) буде дошло до потписивања споразума о миру у Украјини, ова земља неће постати део Европе, Не, постаће само нова америчка база на европском тлу у оквиру НАТО-а. Слично као данашња Пољска или некада Немачка. А то значи да ни рат САД против Русије неће бити заиста окончан. Биће то само пауза за прикупљање нове снаге. Такво сазнање захтева од Европљана да реагују.

Према речима белгијског посланика Алена Дестекса, „Европа више не сме себи да дозволи да буде у немилости америчких ратних хушкача и мора да преиспита своју политику према Москви и Кијеву”. Уосталом, и сви други покушаји насилне промене режима од стране САД као у Авганистану, Либији, Ираку... само су проузроковали додатни хаос, велика разарања и донели још више несреће. Слично смо видели и на просторима Балкана.

Циљ Вашингтона је разбијање држава, њихово свођење на мање расцепкане територије које би потом било лако „угурати” у неку војну структуру под доминацијом САД, сличну НАТО-у, и од њих створити неку врсту америчких војних база. Уосталом, манипулисати мањим државама далеко је једноставније и ефикасније него покренути велике, поготово Француску или Немачку као централне чланице алијансе.

Како рекосмо, Украјина је само степеница према Русији. А слом највеће државе био је кроз историју сан многих – од Пољака до Француза, Немаца, Енглеза... Онај ко држи простор до Урала може да гледа и преко њега. Зато је данас од кључне важности срушити режим у Москви и заменити га неким „мекшим” и прилагодљивијим западним (америчким) интересима.

А подсетимо, Америка је током последњих 100 година у више наврата покушавала своју моћ да наметне Русији не бирајући с киме ће да оствари ове планове. Сетимо се покушаја америчке војске да 1918. продре на територију евроазијског џина у настојањима да се свргне бољшевичка влада. Вашингтон се тада уортачио и са контрареволуционарима Беле армије добро познатим по погромима и ратним злочинима. Како су у то време преносили медији: „Док је председник САД Вудро Вилсон свету и Европљанима причао приче о самоопредељењу и праву на одбрану од стране агресије, слао је америчке војнике у руски грађански рат. Те политике Американци се држе и данас.”

Оно у чему се већина међународних посматрача слаже јесте да је неодговорно веровати да све поменуто може да прође безболно. Евентуалним разбијањем садашње Русије у најбољем случају била би успостављена ултранационалистичка агресивна и реваншистичка власт. Највећа земља на свету би једноставно експлодирала као Совјетски Савез 1991, Кавказ би био захваћен ватром и хаосом, милиони нових избеглица кренули би ка Европи стварајући пунктове погодне за бујање исламског тероризма.

Посматрати судбину Украјине одвојено од судбине Русије практично је немогуће. Не због тога што међу Украјинцима живи велики део припадника руске етничке скупине, већ пре свега зато што две земље историјски деле заједнички простор и прошле су кроз исте историјске турбуленције. Када се распао Совјетски Савез и када су исцртане државне границе ове две земље нису кренуле у рат једне против друге. Напротив, живот се наставио, само у новим околностима. Очигледно, некима је то сметало.

И на крају, све се претворило у мучно мрцварење. Сама чињеница да се често појави понека резолуција која на међународном нивоу осуђује ова или она дешавања јасно указује на то да је светска заједница немоћна да одржи човечанство на заједничком курсу. Сила је и даље незамењиви фактор којем се окрећу сви они који то могу.