Петак, 09.12.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Нишвилски фестивалски блуз

Јесте да је тешко, а помало и бесмислено, данас изигравати џезистичког чистунца, али зато је атмосфера на фестивалу заиста варирала до шизофрених размера – у складу са оним шта се догађало на сцени. Једног тренутка слушате Теодоси Спасова, који је за кавал оно што је наш Бора Дугић за фрулу, како се преплиће са оријенталним вијугањем и афричко-циганском полиритмијом, коју je груваo типично амстердамски мултикултурални бенд „Тархана”... А онда вас запљусне механички „бели фанк” са тотално сувишним примесама празњикаве есид-џез амбијентале, а у извођењу некада популарних „Brand New Heavies”. Или слушате арапски џез-рок, прошаран мелодиком какву и очекујете од једног египатског бенда („Eftekasat”), а онда вас дочека тенор саксофониста Hugo Siegmeth, који је са својим квартетом у почетку одсвирао неколико њуорлеанских стандарда, и то је звучало врло „хотелски”, да би тек преласком на Елингтонове теме показао да се ипак ради о озбиљном музичару, који има данас тако редак „тематски приступ”, дакле који импровизује из саме теме, што је чинио на углађени, помало хладан начин, какав краси познату „ЕЦМ” продуцентску кућу. А сада нешто о врхунским тренуцима фестивала. Пре свега, морам поменути шашаву деветнаесточлану „банду”, коју су чинили Белгијанци и Французи, а који наступају под именом „Orchestre International Du Vetex”. Е, то је била синтеза разноврсних жанрова која је функционисала захваљујући невероватној радости извођења. Ради се о доминантном „дувачком” бенду (неколико трубача у саставу, плус саксофони, тромбон, кларинет и туба) којем су придодати хармоника, удараљке и виолина. Њихов концепт представља дубоки наклон групи „Dirty Dozen Brass Band” и читању њуорленске традиције на начин последњег иновативног џез трубача Лестера Боувија и његових „Brass Fantasy”, као и циганским трубачима који су од Гуче створили светски релевантно фестивалско чудо. Њихово извођење било је толико позитивно откачено (укључујући и праву улично-карневалску кореографију!) да се није могло са сигурношћу рећи ко се више забављао – музичари или публика! Заправо, било је то врло солидарно весеље и најискренија размена енергије на овогодишњем Нишвил фестивалу.

Ваља поменути одличан концерт јапанског алт-саксофонисте Сун Кима, који се представио као ванбрачни син Орнета Коулмена. Фанатични следбеник на моменте (не тако ретке!) свирао је и боље од свог учитеља. Дакле, био је то фуриозни фри-џез, агресивно атонално музицирање које је доследно следило кључни принцип првог таласа авангарде: ослобођење од хармонских и ритмичких конвенција и стега. Захваљујући жестини извођења све то није звучало нимало носталгично, мада је прошло много револуција и контрареволуција од оних дана када је Коулмен „урадио своју ствар”, која је, између осталих, ето, породила и врлог јапанског ученика, чије су све композиције били заправо пастиши великог претходника. На крају је Сун Ким одсвирао (усудио се!) и једну Коулменову композицију, деликатну баладу „Lonely Woman”. Учинио је то на начин којим је искупио и себе и нас...

Наравно, без икакве дилеме, најважнији и најквалитетнији фестивалски догађај био је наступ нашег најуспешнијег и најславнијег џез-музичара трубача Душка Гојковића, који је одлуком фестивалског жирија добио и Награду за животно дело. А на иницијативу оснивача и директора фестивала, Ивана Благојевића, истинском великану додељена је и национална пензија! Пре његовог наступа прочитан је и телеграм у којем му садашњи министар за културу честита на свему шта је учинио за домаћу, али и светску музичку баштину...

Његов наступ био је, имајући у виду да Душко Гојковић има седамдесет и седам година и да је труба далеко најсуровији и најзахтевнији од свих инструмената – једноставно задивљујући. Било је просто запањујуће слушати мајстора Душка с каквом елеганцијом, страшћу и лакоћом (коју истинска зрелост само може да донесе) пролази кроз класике хард-бапа педесетих година прошлог века. Праћен изузетним музичарима, млађаној публици је одржао историјскимузичкичас, на тему: „О чему се заправо у џезу ради?”. Било је ту композиција Пола Чемберса, Кенија Дорама, да би круна свега била Душкова сопствена композиција, за коју је казао да ју је посветио Мајсу Дејвису, („It’s A Five O’Clock In The Morning”). Предивна мелодија, у стилу кул-џеза и ништа мање емотивно одсвирана са неизбежном сордином (пригушницом) – баш онако како је Мајлс обичавао да свира баладе средином педесетих. Слушајући тај моменат светковине, присетио сам се да је ово господину Гојковићу први наступ у Нишу, током шездесетогодишње каријере.

Коментари3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.