Субота, 26.11.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

Таленат вам није дат да се правите важни

Монографија о Петру Божовићу биће представљена данас на сцени „Раша Плаовић” националног театра
Петар Божовић на сцени Народног позоришта у Београду у представама „Апис”, „Тако је говорио Заратустра” и „Војвоткиња од Малфија” (Фото: Вукица Микача)

Не носим по џеповима никакве дефиниције о животу, глуми, позоришту. Знам само да увек мора да постоји неки разлог више да би човек закорачио на те даске, речи су барда српског глумишта Хаџи Петра Божовића. Удружење драмских уметника Србије данас ће од 11 сати на сцени „Раша Плаовић” Народног позоришта у Београду представити монографију о овом глумцу иза кога је велика уметничка каријера. То је, уједно, 25. књига из едиције УДУС-а посвећене добитницима „Добричиног прстена”, ауторке Татјане Њежић. Хаџи Петар Божовић је 34. лауреат овог високог признања, које му је припало за 2020. годину.

У програму представљања монографије поред Божовића и ауторке Татјана Њежић, учествоваће академик Матија Бећковић, редитељ Ђорђе Кадијевић, песник Милан Ружић и драмске уметнице Светлана Бојковић и Љиљана Драгутиновић. Биће приказан и филм о глумачком опусу Хаџи Петра Божовића, аутора Емира Кустурице.

– Глума је више од позива. Глумити значи бити верујући. А кад је верујући, он увек има наду. Таленат вам није дат да се правите важни, да се њиме хвале ваши рођаци, да сте на насловним странама и да рибе луде за вама, већ сте обавезни да вршите своју службу, а то је одговоран посао – наводи у свом духу Божовић.

Рођен је у Земуну, маја 1946. године. Рођендан је добар део детињства обележавао на негдашњи Дан младости 25. маја, а онда, и сам у неверици, увидео да је на овај свет дошао 22. маја. Језик података и чињеница, несумњиво показује да је имао тешко и детињство и рану младост, али је, како бележи ауторка монографије, о томе увек говорио без горчине, патоса или црнила. Напротив. Мајку Зорку готово и не памти, отишла је са овога света кад је он тек проходавао. Својеврсно сећање на њу, вели, остало је само у једном несвесно ухваћеном покрету, који не уме дословно да опише: полупрофил жене који се у наредном тренутку губи и излази из живота дечака који се бори да начини прве кораке. Његов отац Арсеније, предратни правник, Други светски рат провео је као заробљеник у немачким логорима…

– Рођен сам у стричевој кући, ту сам и закорачио у живот, а стриц је био комесар Титове гарде. Угледан и цењен. Али у то време су људи преко ноћи страдали. Тако је и мој стриц завршио на Голом отоку. Као и за све тамо одведене, говорило се да је „на службеном путу” и понекад, шапатом, да је његово „голооточко службовање” повезано са хапшењем двојице истакнутих генерала Арсе Јовановића и Кађе Петричевића. Оца, који се вратио из немачког заробљеништва, стално су пратили, испитивали, приводили… те се и он убрзо придружио брату „на службеном путу” голооточког пакла. Када се оданде вратио, сустигла га је болест, беше му остало тек нешто мало плућа – присећа се Божовић и додаје:

– Када сам оцу рекао да ћу уписати Позоришну академију, рекао ми је: „Може академија, али војна.” То је, у ствари, била маћехина идеја, само је потурила оца да то спроведе, јер је Војна академија подразумевала одлазак од куће, односно скидање са кућног казана и списка станара. Отац ме силно убеђивао да је државна служба државна служба, да војна лица добијају станове, да су ту разне бенефиције… Био сам категоричан да нећу. То моје „нећу” отац је пресекао закључујући: „Онда мораш да упишеш права.” Уписах. Несрећан, незадовољан… Додуше, имао сам Театар Лево који ми је био лепота живота. Одем на правни, на прва предавања. Тамо 700 неких углавном дрчних младих људи. Све што чујем и од њих и са катедре мени некако и страно и страшно… Шок. Те ја рекох мом другу Кустудићу: беж’мо одавде. И, побегосмо.

А дешавале су се, вели, и мало лепше, па и важније ствари.

„Његову глуму обележава неодољивост коју са собом носи истина”, „снагом на сцени успоставља и уметност као антисудбину”… писало се о улогама и уметничким постигнућима Петра Божовића. Током првих десетак година професионалне каријере одиграо је 25 улога на сцени и више од 35 на великим и малим екранима. Већ после прве године на академији, у лето 1967. добио је улогу у филму „У раскораку” Миленка Штрпца.

После искуства у аматеризму и Театру Лево, прави однос према сцени први пут је, каже, осетио у Савременом позоришту (данас Београдском драмском позоришту). Као студент био је стипендиста Савременог позоришта, а у датом тренутку његов професор Миња Дедић беше начуо да му нуде ангажман у другом позоришту. Убеђивао га је, вели, врло разложно да остане у Савременом, обећавао две главне улоге годишње у комадима које ће он режирати, што је Љиљана Лашић једноставно прокоментарисала рекавши: „Ти си његов фаворит.”

Ипак, судбина или шта већ, повела га је другим путем, чија следећа станица беше Атеље 212. Мира Траиловић је бирала и у Атељеу 212, доводила глумце најчешће беспоговорно.

– Тако је и мени рекла: „Ти ћеш да дођеш у Атеље 212.” Био је то сан сваког глумца у то време, али мене је подигла и васпитала тетка Вида, те одговорих да не могу јер сам стипендиста Савременог позоришта. На то ће она: „Ма какав стипендиста, долазиш у Атеље!” Остало је забележено да је том приликом, практично, отела данашњем БДП-у Петра Божовића и Бранка Милићевића.

Представа која је несумњиво обележила каријеру Петра Божовића, не само у Атељеу и у тих првих професионалних десетак глумачких година, била је „Мушке ствари” Франка Ксавера Креца, коју је режирао Љубиша Ристић, чија је премијера била 9. маја 1976, а у којој је играо улогу Вујадина Шкара.

Иза Хаџи Петра Божовића је дуга, богата каријера, одиграо је близу 200 филмских и телевизијских улога, плус бројне позоришне… Његов раскошни глумачки дијапазон снажно је обележила сарадња са редитељем Живком Николићем. Филмска улога Николе Тесле остала му је у посебном сећању. Чувеног Шекспировог јунака краља Лира у истоименој драми премијерно је одиграо у режији Николе Јевтића 19. новембра 1987. „То је страховито богата и слојевита улога, човек у њу може да стави целог себе и да остане још ко зна колико простора,” рекао је. Познат је и по монодрамама „Рече ми један човек”, „Ћераћемо се још”, „Кад будем млађи”…

Сан косовске ноћи

Представа „Горски вијенац”, после једва искамчених дозвола министарства државе, па републике, па покрајине, одиграва се у најлепшој историјској сценографији, Пећкој патријаршији. Сестра Батрићева тужи за братом, као некад млада Ђурђевица за своја три изгубљена добра – „треће добро брата рођенога за којим је очи извадила”. И док се њена спирала бола успиње над Косовом, мешају се сузе публике и глумаца. Плачу несрећни себри, плаче владика Данило, Вук Мандушић и Вук Мићуновић плачу, игуман Стефан из својих усахлих очију брише сузе... Је ли ово представа или је опет нешто више од игре. Сећање, да. Али, на дан одласка обузе нас неко заједничко осећање, неописиво једноставно и недоживљено, које се претвори у питање: „Зашто бисмо ишли одавде?” И рекосмо: „Нећемо ићи одавде.” И остадосмо тај дан и остадосмо још један дан. Сви смо били рођени и живели у неким другим местима, али смо тада својим осећањем сазнали да смо одатле. Сећање на ту кишну ноћ, где јецаји сестре Батрићеве, са звуком каменица бачених из мрака по крововима Патријаршије, одјекују и данас болно у душама нашим. А пошто нам ову не могу узети, онда нам секу тело. Од Бога се не може узети ни небо ни земља… нити од Срба Косово…

(текст Петра Божовића који је писао за „Политику”, фебруара 2008)

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.