Четвртак, 08.12.2022. ✝ Верски календар € Курсна листа

„Наш свет је пикселизован"

(Freepik)

Многи су се након гледања филма Матриx замислили над могућношћу да живимо у некој врсти симулације, односно компјутерског програма који је креирала напреднија интелигенција. Но ова идеја није нешто ново. С овим се проблем научници и филозофи „забављају” већ вековима.

На пример, филозоф Рене Декарт је још у 17. веку претпоставио постојање неког демона који нас обмањује и контролише наша чула. То је била основа за стварање мисаоног експеримента назива „Мозак у тегли”, који у потпуности преиспитује нашу стварност.

Мозак у тегли је хипотетичка ситуација у којој смо сви мозгови у теглама које контролише неки „луди” научник. Те тегле би, попут оних у филму Матриx, одржавала наш мозак, а научник би имао могућност креирања виртуелних надражаја.

Мозак би регистровао та чула на потпуно исти начин као што ми данас процесуирамо чулна искуства с обзиром на то да се она ионако већ тумаче као електрични сигнали, пише Индекс.

Мозак у тегли и компјутеска симулација

Мисаони експеримент, дакле, указује на то да све што мислимо, осећамо и видимо можда долази из електричних импулса које неко шаље путем електрода, а ми не примећујемо разлику. Тај филозофски проблем се у модерно време проширио на сценарио компјутерске симулације – уместо да смо мозгови у некој комори, можда живимо у виртуелном свету који је креирала ванземаљска интелигенција.

И ту се поставља питање можемо ли схватити да ли смо у таквој ситуацији или не, а тим проблемом у задње време често се баве и научници. Тако је физичар Мелвин М. Вопсон са Универзитета Портсмаут недавно представио неколико практичних начина провере којима би се могло утврдити да ли смо „мозгови у тегли”.

Наиме, физичари се већ неко време питају зашто у свемиру постоје услови погодни за развој живота, односно зашто закони физике и константе имају врло специфичне вредности које омогућују настанак звезда, планета и коначно живих бића. Уобичајен одговор је то да живимо у бесконачном мултиверзуму, тако да није изненађујуће да се у једном тренутку појавио свемир попут нашег.

Но постоји још једна могућност – свемир је програмска симулација којом управља напредна ванземаљска врста подешавајући услове и правила како би могло доћи до развоја флоре и фауне. Ову другу опцију подупире грана науке која се зове информацијска физика, а указује на то да простор-време и материја нису фундаментални феномени.

Уместо тога, физичка стварност темељно је састављена од делића информација из којих произлази наше искуство простор-времена. То доводи до изузетно занимљиве могућности да би цели наш свемир заправо могао бити компјутерска симулација. Физичар Џон Арчибалд Вилер је 1989. поставио хипотезу да је свемир у темељу базиран на математици те да настаје из информација.

А филозоф Ник Бостром са Универзитета Оксфорд је 2003. формулисао своју теорију о компјутерској симулацији наводећи да би нека изузетно напредна цивилизација требало да дође до тачке развоја у којој је њена технологија толико софистицирана да се симулације не би могле разликовати од стварности, а учесници не би били свесни да су унутар виртуалног света.

Емпиријски докази

Постоје „докази” који сугеришу да би наша физичка стварност уистину могла бити виртуелна, сматра Вопсон. Наиме, сваки свет виртуелне стварности темељи се на обради информација. То значи да је све у коначници дигитализовано или пикселизовано до минималне величине која се не може даље делити - битова.

„Према теорији квантне механике, ово вреди за нашу стварност јер постоји најмања јединица енергије, дужине и времена. Елементарне честице, које чине сву видљиву материју у свемиру, најмање су јединице материје. Поједностављено речено, наш је свет пикселизован”, пише Вопсон.

„Закони физике који управљају свиме у свемиру такође наликују компјутерском коду неке симулације. Штавише, свуда су присутне математичке једначине, бројеви и геометријски обрасци. Свет се чини као да је потпуно базиран на математици”, додаје.

Још један куриозитет у физици који подупире хипотезу о симулацији је граница брзине у нашем свемиру, а то је брзина светлости. У виртуелној стварности ово би ограничење одговарало ограничењу брзине процесора, односно његове снаге.

Највећи доказ за хипотезу о симулацији долази из квантне механике која указује на то да свет око нас „није стваран”, односно чини се да честице у одређеним стањима постоје једино ако их посматрамо. Пре процеса посматрања оне истовремено постоје у различитим стањима. Слична је и компјутерска симулација, којој је за покретање догађаја потребан програмер или посматрач, објашњава физичар.

Како можемо то проверити?

Под претпоставком да је свемир заиста симулација, какву бисмо врсту експеримената могли да спроведемо унутар симулације да то докажемо?

„Разумно је претпоставити да би симулирани свемир садржавао пуно информацијских битова који представљају сам код. Стога би откривање ових битова информација требало доказати хипотезу симулације”, објашњава Вопсон.

„Недавно предложено начело еквиваленције маса-енергија-информација (М/Е/И) сугерише да се маса може изразити као енергија или информација, или обрнуто – да информацијски битови морају имати малу масу. А то нам омогућује темељ за истрагу”, додаје.

Вопсон поставља претпоставку да је информација заправо пети облик материје у свемиру. Чак је израчунао очекивани садржај информација по елементарној честици те ове године саставио експериментални протокол за проверу ових предвиђања.

„Природа наше стварности једна је од највећих мистерија”

Експеримент укључује брисање информација садржаних унутар елементарних честица допуштајући њима и њиховим античестицама анихилацију у бљеску енергије, при чему се емитују фотони или честице светлости.

„Предвидео сам на темељу информацијске физике тачан распон очекиваних фреквенција насталих фотона. Експеримент се може извести, имамо за то потребну технологију. Сада радимо на финансирању тог пројекта”, казао је Вопсон.

Постоје и други приступи. Покојни физичар Џон Бероу тврдио је да би симулација имала мање компјутерске грешке које би програмер требало да поправља како би виртуелна стварност наставила с радом. Сматра да бисмо те поправке могли да перципирамо као неочекиване контрадикторне експерименталне резултате, попут промена природних константи.

Природна константа је физикална величина која се не мења у времену и простору, односно константа која се појављује при математичком описивању закона физике. Стога је још једна опција за утврђивање форме наше реалности (или компјутерске симулације) праћење вредности ових константи.

„Природа наше стварности једна је од највећих мистерија. Што хипотезу о симулацији схватамо озбиљније, веће су шансе да ћемо је једног дана доказати или оповргнути”, сматра Вопсон.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.