Уторак, 31.01.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: ЂОРЂЕ КАДИЈЕВИЋ, редитељ

Најгора тенденција је комерцијализација уметности

Нама није у интересу да правимо филмове за људе који ће заваљени пијуцкати „кока-колу” и уживати у криминалистичким серијама
(Фото А. Васиљевић)

Недавно је у МТС дворани премијерно приказан документарни филм редитеља Синише Цветића „Филм давне будућности”, у којем је аутор овог остварења Дарко Бајић разговарао са редитељима Ђорђем Кадијевићем, Здравком Шотром, Бором Драшковићем и Мишом Радивојевићем о њиховим искуствима снимања филмова. Од скоро наш прослављени редитељ Ђорђе Кадијевић најављује и нови филм, који само по духу наликује на култну „Лептирицу”. Ђорђе Кадијевић је и историчар уметности и ликовни критичар, аутор више од 20 филмова и четири телевизијске серије, добитник је највећих признања, међу којима су Гран-при Европе из руку Умберта Ека на Фестивалу у Риму за серију о Вуку Караџићу, која је заштићена као европско наслеђе у Унеску, а одликован је и Сретењским орденом заслуга за народ.

Поводом Бајићевог документарца каже за наш лист: „Једино ми је жао што није говорило више редитеља, мада је Бајићева идеја сјајна. Расправљали смо о томе шта је то савремени филм и шта хоће да постигне, о чему говори и да ли је свестан себе. Наш општи закључак је да је реч о глобалној кризи филма, не само нашег, под утицајем глобализације и укидања уметничке индивидуалности”.

У ком смислу ће ваш нови филм „Клетва” следити атмосферу „Лептирице”?

Радим филм који ће бити „моја лабудова песма”, томе се нисам надао. Позвао ме је најстарији продуцент у Југославији и у Србији – „Филмске новости”, које су основане још 1945. године. Снимале су последње борбе Другог светског рата и раде до данашњег дана, сведочећи о свему што је значајно у земљи. У томе је њихова огромна заслуга. Сада од документарног прелазе на уметнички и играни филм. Њихов директор Владимир Томчић у позицији је да замени руководиоца некадашњег Авала филма, кућу филма која је била број један у Југославији. У „Филмским новостима” имају намеру да оживе генерацију најбољих синеаста југословенског и српског филма, редитеље црног таласа из шездесетих и седамдесетих година 20. века. На моју велику жалост, ја сам међу њима једини жив, нема Саше Петровића, Жике Павловића, Душана Макавејева, Кокана Ракоњца. Прихватио сам предлог јер се осећам потпуно дораслим задатку снимања филма. Још увек предајем Историју културе на Академији за националну безбедност, још увек свакодневно тренирам, значи да сам у пуној кондицији, духовној и интелектуалној. На глас о томе да снимам филм добио сам понуду од младе хрватске продуценткиње Карле Лулић, која је завршила драматургију на Сорбони. Филм се назире као копродукција између Србије и Хрватске. Атмосфера хрватских градова, посебно оних са готском суморношћу, присна је теми овог филма, мада би прича могла да се деси било где. Обићи ћемо целу Хрватску док не нађемо град који ће нам одговарати. Реч је о међудржавној сарадњи, па чекамо да и српско и хрватско министарство културе дају последњу реч. Филм јесте мучан, зове се „Клетва” и припада мом жанру, који би неупућени назвали хорором. То је жанр који се бави континуитетом сила зла на овом простору, које се некада скривају иза лепоте. Говори о клетви која се над нама надвија већ вековима у виду несрећних збивања на Балкану, радња је, за разлику од „Лептирице”, смештена у наше време. Чак је и вирус корона део наше клетве.

(Фото: М. Вулићевић)

На шта се односи свеопшта криза о којој говорите?

После приказивања филма Дарка Бајића, нагласио сам да је ситуација у свету у општој дигресији, не само у политичкој и друштвеној већ и у моралној и етичкој, и у односу на уметност. Погледао сам ка Скупштини Србије и рекао да мора да се тамо сада свађају, што ствара утисак да је наша демократија заправо симулаторна, да ми симулирамо не само демократију и политику, већ и себе саме, да се налазимо у кошмару глобалне симулације стварности. Желим да појасним ту своју мисао, јер рекавши то нисам хтео да се упуштам у дневнополитичке критике, зато што имам аверзију према политици и извесно неразумевање политичких побуда, то је последња ствар о којој би икада у животу желео озбиљно да говорим. Зато не желим да се сврставам у било какве таборе. Међутим, да је демократија једна симулација стварности види се већ из саме историје. Демократија је настала у античкој Грчкој и најбољу позицију имала је у Атини, нарочито у Периклово доба, покушавајући да се супротстави ономе што су Грци звали – тиранида. То је био напор да се успостави утопијски идеал владавине народа.

Када човек озбиљније промисли, као што је то учинио Аристотел и Платон пре њега, показаће се да је демократија апсурдан појам, јер је остварити власт народа једна неостварива реалност. Народ представљају његови изабрани врхови, а ти врхови, што се показало још у античко време, могу да имају много другачије мишљење од народа о стварима државе, власти, рата и мира. И поред свега, демократија јесте најбољи од најгорих система, који се показао као најприхватљивији, али то не значи да је икада у потпуности остварен нити да се може остварити. Неке тоталитарне земље навелико проповедају своју демократичност и представљају се као демократске. То су апсурди на које смо огуглали током историје.

Како бисте описали глобалне мутације друштава?

Особина нашег нараштаја је да не воли робовласнички систем, зато што робови нису имали никаква права. Али, они су знали да су робови, за разлику од наших савременика, који не знају да су робови, а мисле да су слободни и да имају демократију. Током 20. века десио се читав низ демократски мотивисаних револуција, на челу са Октобарском, која је у намери да створи једно хипердемократско друштво произвела стаљинизам, нешто што је есенцијално највећи тоталитаризам у историји света. Поред тога су се низали сви „изми”– маоизам, франкизам, кастроизам, који се ките демократским звањем. Ситуација се никада неће променити. Данас је јасно да је друштвени систем, који највише одговара капитализму и неокапитализму, са теоријом стварања новог светског поретка, управо у једној врсти неофашизма. У тој мери су ствари противречне. Победници у револуцијама нису ништа бољи од оних које су збацили с власти.

Да ли већа издвајања из буџета за филм значе и његов квалитет?

Никада се као ове године није давало за кинематографију, која добија толико новца колико није имала сигурно у протеклих двадесет и више година. Питање је само на шта се и коме дају те паре. Ко су ти који средства добијају и какве филмове снимају. Предвиђа се да ће следеће године око сто продуцентских кућа од државе добити стимулацију за филмове, друга је ствар какви ће то филмови бити. Моја критика на ту тему односи се на диспропорцију између расположивих средстава која кинематографија има и тога какве филмове добијамо и ко их добија. „Зли језици” кажу да је српски филм на најнижим гранама у својој историји, да се снимају којештарије, телевизијске серије као врста плебејске забаве која посредно доприноси заглупљивању аудиторијума. Нама није у интересу да правимо филмове за људе који ће заваљени пијуцкати „кока-колу” и уживати у криминалистичким серијама. Не мислим да било која уметност може да побољшава живот, она има свој свет, али доприноси општем духовном благостању. Али заглупљивање даје допринос управо супротној тенденцији и ствара медиокритетски популус, интересовање за најнижи слој друштвене стварности. Најгора тенденција у томе је комерцијализација целокупне уметности. Глобализација потискује све што је у стварању високоестетско, традиционално и историјско у корист полуобразованог и агресивног просека, који има свој тренутак.

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Marija Bruštulin
Bolje komercijalizacija umjetnosti nego sam sebi kidati uvo.
Joца
Препоручујем Вам да још једном прочитате текст, пре него што га овако банализујете.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.