Среда, 08.02.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа

Ликовни тонови џез тактова

Детаљ са Ивачковићевог рада „26.6.1963.”, 1963.

Наш Ђорђе Ивачковић (1930–2012), чији танани личносно-стваралачки сензибилитет довољно заинтересован посматрач може прилично јасно спознати при студиознијем сусрету с његовим сликама, а чији се ликовни тонови наслањају на џез тактове, његову другу велику љубав поред сликарства, уметник је којем је Галерија Рима изузетно посвећена. До 26. децембра њен београдски изложбени простор красиће Ивачковићева дела, а поводом обележавања десет година од његове смрти, која се могу објединити насловом „Ране париске слике”. Реч је о радовима насталим 1963. и 1964, на самом почетку његове сликарске каријере.

С тим у вези, куриозитет је да је управо у „Политици” 6. јануара 1963. објављена кратка вест о отварању изложбе „Сликарство 1962” у Тулузи, на којој је заједно с уметницима „који су већ ушли у ’Лексикон апстрактног сликарства’” учествовао „и наш млади сликар Ђока Ивачковић”. Чланак је, како је забележено у каталогу који прати ову београдску изложбу, остао као сведочанство Ивачковићевог изложбеног дебија, када је као непознато име у свету сликарства први пут закорачио на уметничку сцену.

Своје позиционирање на међународном плану Ивачковић је, заправо, почео 1962, када се доселио у Париз, где је потом први пут обзнанио јавности да се бави сликарством, што је претходних година било сасвим непознато у Београду, где је студирао и дипломирао архитектуру и активно се бавио џезом, док је као аутодидакт у приватности започињао свој сликарски пут (слике је током 1961. и 1962. стварао у потпуној тајности).

Имајући у виду да се за сликарство заинтересовао под утицајем француске и америчке послератне апстракције, коју је први пут видео на гостујућим изложбама у Београду педесетих година, а коју је разумео и доживео као музичар, подсећа Невена Мартиновић, кустоскиња и историчарка уметности, Ивачковићева уметничка исходишта, али и почетне позиције, сасвим су се разликовале од оних сликара његове генерације који су стварали и излагали на београдској сцени. У Паризу је први пут примећен од стране француске ликовне критике, заступан од стране париских галерија, да би 1965. године излагао на Париском бијеналу младих у селекцији Француске. Тек након учешћа на овој значајној међународној смотри југословенска јавност је сазнала за Ивачковића па је у наредним деценијама он више пута самостално излагао у домовини, а Музеј савремене уметности откупио је његове радове и укључио га у изложбе којима се југословенска савремена уметност представљала у свету.

Селекција дела која се сада могу видети, а која укључује и групу до сада неизлаганих радова, нуди драгоцене показатеље да се аутентична природа Ивачковићеве слике градила симбиозом експресивног и аналитичког приступа већ у делима излаганим на Ивачковићевим првим изложбеним наступима у Француској.

Захваљујући ликовном критичару Жан-Жаку Левеку, који је упоредио Ивачковићеве гестове с ударима Телонијуса Монка по диркама клавира, рано је препозната конститутивна веза његовог сликарства и џез музике.

„Уједно, захваљујући истраживањима спроведеним у претходној деценији, пре свега увидом у уметникове дневничке белешке, данас знамо да је већ у овим раним радовима био успостављан и његов крајње аналитички однос према слици као аутономном ентитету са сопственим елементима и законитостима, који стоји између уметника и посматрача, али изван њих”, додаје Невена Мартиновић и истиче да је ликовни критичар Жан-Лик Шалимо, који је 2015. отворио велику Ивачковићеву ретроспективу у Галерији САНУ, у својој књизи „Lecture des arts” из 1981. године, први прецизно дефинисао аутентичност Ивачковићеве апстракције тиме што га је позиционирао „на месту укрштања два супротстављена модела апстракције у француској уметности”, колоквијално названих „врућом” и „хладном”, а која он обухвата појмовима „лирска традиција и апстрактни пејзаж” и „геометријска традиција и аналитичка апстракција”.

Приредио је близу тридесет самосталних и учествовао на великом броју групних изложби. Његова дела данас се налазе у Музеју савремене уметности, Народном музеју у Београду, Центру Помпиду у Паризу и угледним приватним колекцијама у земљи и иностранству.

Подсећамо, Галерија Рима десетогодишњицу уметникове смрти најпре је обележила изложбом његових радова из истог периода, приређеном током септембра ове године, у Галерији Дит у Бечу.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.