Млади са инвалидитетом пред многим препрекама

Иако статистика Светске здравствене организације говори да око десет одсто популације има неки облик инвалидитета, у нашој земљи не постоје егзактни подаци о томе колики број наших суграђана има проблем са слухом, видом, говором или кретањем, који би представљали полазну основу за креирање политика којима се унапређује положај особа са хендикепом, истиче се у „Извештају о људским правима младих у Србији у 2021. години”, који је издао Београдски центар за људска права.

Међутим, упркос непостојању званичне статистике, свакодневица говори да су млади са инвалидитетом суочени са бројним проблемима и изазовима, почев од образовања, преко осамостаљивања, па све до запослења. Како се наводи у извештају Београдског центра за људска права, један од првих корака у осамостаљивању младих са инвалидитетом јесте напуштање породичног дома, а они који желе да крену у самостални живот сусрећу се са бројним изазовима – потенцијални станодавци отворено су неповерљиви и страхују да би њихова имовина могла бити оштећена, а агенције које издају станове често не послују у складу са својим обавезама и нису у потпуности упознате шта све спада у дискриминацију. Приликом куповине станова јавља се проблем неприступачности или пак изразито виших цена, уколико би стан захтевао прилагођавање. Када је реч о наслеђеним становима, који такође не испуњавају услове за самосталан живот, постоје различите процедуре у зависности од локалне самоуправе, где општине помажу адаптацију спорног стана или зграде. Младе особе које имају проблема са слухом истичу да највећи број зграда има интерфон, који не поседује светлосну сигнализацију или екран, тако да је сам улазак у зграду својеврсна препрека.

„Млади с инвалидитетом у Србији суочавају се са вишеструким изазовима у погледу набавке, одржавања и замене помагала и асистивних технологија које су им неопходне за свакодневно функционисање и самосталан живот. Наиме, у периоду од 2016. до 2020. године, у просеку се годишње од стране лекарских комисија Републичког фонда за здравствено осигурање одбије 63 одсто поднесених захтева за медицинско-техничка помагала која се обезбеђују из средстава обавезног здравственог осигурања. Опредељени износи за набавку помагала из средстава РФЗО-а нису довољни за набавку квалитетних помагала која би омогућила младима с инвалидитетом достизање највећег могућег степена самосталности и укључивање у заједницу. Штавише, многи млади са инвалидитетом наводе да им коришћење неадекватних помагала узрокује погоршање здравственог стања, те да за адекватна помагала морају да издвоје значајна лична средства која вишеструко превазилазе износе просечне зараде у Србији, па се се може закључити да приступ квалитетном помагалу постаје класна привилегија”, истичу аутори „Извештаја о људским правима младих у Србији у 2021. години”.

И поред тога што важећи Закон о основама система образовања и васпитања гарантује свој деци право на инклузивно образовање у најближој или другој школи по одлуци родитеља, ипак је задржан „паралелни” систем образовања – у образовном систему Србије још увек постоји 48 школа за образовање деце са сметњама у развоју и инвалидитетом и оне су неравномерно распоређене. Уколико се родитељи одлуче да се њихово дете образује у некој од специјалних школа, а у њиховом месту таква школа не постоји, они су принуђени да већ у најранијем узрасту сместе своје дете у интернат.

Недостатак персоналних асистената и физичке препреке главне су тешкоће које стоје на путу образовања деце и младих с моторним инвалидитетом, па се често дешава да они не могу да упишу жељену школу зато што немају приступ згради или школским просторијама. Деца и млади са сметњама у развоју, који су смештени у институцијама, имају ограничен приступ образовању јер већина није ни уписана у школе, а они малобројни уписани су претежно у специјалне школе, што доприноси њиховој даљој сегрегацији и изолацији.

Број младих са хендикепом који долазе до индекса жељених факултета и даље је на нивоу статистичке грешке – подаци Удружења студената са хендикепом говоре да је у периоду од 2017. до 2020. године на прву годину студија 35 високошколских установа у Србији у просеку уписан свега 1,51 студент са инвалидитетом, а удео академаца са инвалидитетом у општој студентској популацији мањи је од 0,3 промила.