Наставник на коленима, а насилник у трендингу

У заглушујућој какофонији вапаја просветних радника због недопустивог насилничког понашања осионих ученика који су одавно прешли ниво несташлука и не либе се да над наставником почине недопустиво и вишеструко физичко, психичко и дигитално насиље, одјекује згражавање колега над злостављањем професорке енглеског језика у Техничкој школи у Трстенику. Већ две седмице то је тема над темама у просветним круговима, а једна у низу слика насиља у школској средини. Овог црног новембра матурант Пољопривредно-ветеринарске школе „Стеван Синђелић” у Врању и још један малолетник пребили су двојицу ученика првог разреда, тражили да се скину и наги шетају по учионици док су их снимали телефоном. Девојчица првог разреда тукла је вршњакињу у канцеларији директора Техничке школе за дизајн коже у Београду. У Основној школи „Соња Маринковић” у Суботици осмак је „почистио” вршњака тако да је повређени дечак задобио нагњечење ребара и руптуру слезине која му је, проценом лекара, морала бити хируршки одстрањена. Небројено пута одгледан је и подељен онлајн видео-запис који сведочи да је наставница пала на под кад су јој ђаци измакли столицу, да су јој се смејали, снимајући инцидент мобилним телефоном.

Због пораста насиља у школама уопште, али понајвише због омаловажавања, урушавања угледа и достојанства, огољења понизности, ниподаштавања ауторитета наставника у режији ученика, незадовољство просветног еснафа досегло је тачку кључања.

Једногласна подршка колегиници прво је стигла из школе у којој ради, затим и од актива директора свих трстеничких школа са захтевом да се најоштрије казне виновници злостављања и да се што пре законском регулативом осигура да просветни радници буду заштићенији од оваквих изгреда. Громогласна колегијалност и солидарност далеко надилазе локалне оквире. Многи синдикати најављују да ће првог децембарског дана обуставити рад у школама у знак протеста због насиља према запосленима у образовању. Унија синдиката просветних радника Србије (УСПРС), која има чланство у 830 школа, што је близу половине укупног броја осмолетки и средњих школа у Србији, у четвртак, 1. децембра, водиће акцију „Стоп насиљу у школама”.

– Укупно наших скоро 30.000 чланова потпуно ће бојкотовати наставу са само једним захтевом, да хитно, најкасније до половине децембра, отпочну преговори о статусу службеног лица за све запослене у образовању – наглашава Јасна Јанковић, председница УСПРС.

И чланство Независног синдиката просветних радника Војводине (НСПРВ) обуставиће рад првог децембра, истим поводом, али имају више захтева: „Потребне су јасне и прецизне санкције за насилнике, неопходно је Кривичним закоником дефинисати најстроже казне за починиоце насиља над запосленима у образовању, нужне су ригидне казне уколико се у средствима информисања појаве фотографије или било који приватни податак жртве насиља...” Грански синдикат просветних радника Независност одлучио је да њихово чланство ступи у једночасовни штрајк упозорења, али осим измена законске регулативе којима би се остварила максимална заштита запослених, а сваки напад на просветне раднике био квалификован као кривично дело, они ову прилику користе и да опет захтевају побољшање материјалног положаја просветних радника. Једино Форум београдских гимназија константно па и сада тражи конкретно: да ученици виновници насиља буду суспендовани из школе док се не оконча васпитно-дисциплински поступак и да им се онемогући прелазак у другу школу и наставак школовања док им се не изрекне дисциплинска мера.

Да су ђаци Пожаревачке гимназије, пре 85 година, „у школу доносили прашкове за кијање, палили су гуме да би изазвали неподношљив задах, лепљиве запаљене гуме подметали су професорима на столицу да би им се панталоне залепиле и поцепале, а чашу професорског разумевања прелило је када су у учионицу унели шест мишева повезаних за ноге”, део је новинског извештаја с насловне стране који сведочи да је због ових изгреда, тада одлуком професорског савета, шест ђака било кажњено забраном школовања од једне до пет година, а штампа је о томе писала с насловне стране. Данас се изгредници из школских клупа масовно исписују на захтев родитеља из школе у којој су починили насиље и образовање настављају у некој друго школи, и то с петицом из владања.

– Имам утисак да из очаја траже статус службеног лица, а да не знају ни шта би им тај статус донео. Данас имамо много више школа и много мање ђака него када су професорски савети искључивали изгреднике из школовања. Искрено, ми наставници смо данас често и склони да гледамо да не изгубимо посао, а имамо све мање ученика, све их држимо на длану и бива нам све горе – каже Александар Срећковић, председник актива директора школа у Трстенику, иначе директор Гимназије „Вук Караџић” у том граду.

Измакнута столица просветном раднику није само појединачни инцидент, то је метафора за урушене моралне, људске и грађанске вредности, став је колектива трстеничке гимназије. Професори истичу да ако то игноришу, постају саучесници, ако себично затварају очи ликујући што се то њима није догодило – догодиће им се – наћи ће се на поду, понижени. А шта су до сада урадили да се то не деси?

– Влада атмосфера линча и лелека у свеопштој потрази за „главом”, уместо за узроком. Многи ђаци су сведочили насиљу које није забележено ниједном камером и учили по моделу у нашој реалности. Ту су родитељи и јавно мњење, вршили насиље сваки пут када су: ургирали да се неком ђаку поправи оцена; лажно правдали изостанке; лагали, штитећи „интерес” ученика; омаловажавали наставнике пред децом; избегавали одлазак на родитељске састанке; говорили да су наставници нерадници; охрабривали насилно понашање деце; насилно се понашали према деци... – разјашњава Душан Благојевић, професор српског језика и књижевности у три школе, Гимназији у Лебану, Економској школи „Ђука Динић” и Медицинској школи у Лесковцу.

Он наглашава да су просветни радници, свесно или не, вршили насиље сваки пут када су: након ургенције поправљали оцене; поклањали оцене да би прикрили свој нерад; омаловажавали колеге пред децом; штитили колегу злостављача из „колегијалних” разлога; прећутали то што колега с квалитетима остаје без посла, а норму добија онај који има везу; игнорисали мобинг директора над неким колегом; пристајали на разноразне „дилове” с родитељима; отаљавали часове; манипулисали ученицима и родитељима; подсмевали се колегама који посвећено раде…

– Замислимо да смо статус службеног лица добили пре три године, шта би се суштински променило, осим што би напад на професора био кривично дело? Да ли бисмо тим статусом смањили хиперпродукцију вуковаца, да ли бисмо спречили ургенције за поправљање оцена? Да ли би се повећао број студената на наставничким факултетима које нико неће да упише? Кад дођемо дотле да студирање на наставничким факултетима и бављење професијом просветног радника буду престиж, да тај позив бирају врхунски ђаци, таквом професору у учионици неће бити потребан статус службеног лица. Е, то треба да буде захтев просветних радника, да се види ко улази у школу да предаје, какав је квалитет наставног кадра, да се пронађе механизам за драстично побољшање тог квалитета, од критеријума за запошљавање до колективног уговора у коме се, сада, објављен научни рад вреднује једним бодом. Наставници морају да мисле, да изнесу своје ставове, да не пристају на свакакве небулозе, већ да граде друштво засновано на етици и знању. Полазећи из позиције обесправљених, просветни радници се надају да ће им статус службеног лица донети педагошку аутономију, а таква је борба бесмислена – закључује Благојевић.