Новембарска кафаница, судница, лудница...

Народна скупштина нам личи на кафану: сви једу, пију и пљују колеге. У првој половини новембра, баш се заоштрило. И с једне, и с друге, па из треће и четврте стране. И као што су Турци имали испред војске јединицу за галаму. Оне који лупају у бубњеве  и халачу како би утерали страх у кости непријатељу, тако и свака група има  своје галамџије. Ови режимски су променили поставу, јер су неки од најнапреднијих напредњака постали председници скупштине и министри, па им баш не доликује да се шегаче са слабашном опозицијом, али ту су  за сваки случај, ако пригусти, поручује председник парламента. Простачки текст, па и простачки мизансцен створио је једну комедију, у којој има више тужних него комичних сцена. Једино је режија остала у  „сигурним рукама господњим”.

А што се тиче комедије апсурда, сваки дан је гледамо, да не кажем доживљавамо. Већина наших челника се утркује у блаћењу Европске уније, боље рећи Запада, а тврдоглаво хрли  тамо. У тај „лицемерни и неправедни” свет, који нашег председника доводи на ивицу суза и ноћних мора. Ноћних мора!? Па тај човек не спава и као Христос прима све грехе и патње на себе.

Не зна се да ли ћемо увести санкције старијем брату, који нам је мајка, али трговци су грађанству увели најоштрије санкције. И не само трговци, већ и ЕПС и бензинске пумпе. Сви пумпају цене, док не пукнемо. Као златни балон.

 У петак  на Мундијалу играмо против Швајцараца, доведених из Африке, па чак и са косметских брда. Ми сами против тих лихвара, који уцењују цео свет, али на земљи наших вековних пријатеља Арапа. Не знам шта је правилније дежаву или дежави, али се сећам како смо на кошаркашки мундијал отпратили већ виђене прваке. И онда смо били пуни оптимизма, а још пунији патриотизма, који је ових дана нарастао као ономад на Церу и Колубари.

Јесмо опкољени Европском унијом  и  НАТОМ, али Србин се не предаје.