О „путинизму” у Француској и космизму у Русији

Како Французи гледају на рат у Украјини и колико је у Француској снажан глас заступника „путинизма” – само су неке од тема о којима ће говорити француски филозоф Мишел Елчанинов, гост Француског института у Србији, на вечерашњој дебати у Београду, која почиње у 18 сати. Такође данас, у 12 сати, биће организован и стручни скуп у Институту за филозофију и друштвену теорију, где ће Елчанинов представити часопис „Филозофија”, чији је он главни уредник, док ће на филозофским факултетима у Нишу и Новом Саду ових дана разговарати о савременим тенденцијама француске и руске мисли.

Мишел Елчанинов је специјалиста за руску филозофију, а докторирао је на теми „Телесно код Достојевског”. Књигу „У глави Путина” објавио је 2015, а ове године је изашло њено проширено издање. Такође ове године, објављена је и његова нова књига „Лењин је ходао по Месецу”, која говори о космизму, једној од струја у руској филозофији.

Које су основне тенденције савремене француске мисли и може ли она да парира некадашњој?

Великих учитеља који су обележили седамдесете и осамдесете године прошлог века, какви су били Мишел Фуко, Жил Делез, Жак Дерида, Жан Бодријар – више нема, а недавно нас је напустио и Бруно Латур. Али једна нова генерација преузима кормило и покушава да пронађе кључ за разумевање турбулентних времена кроз која сви пролазимо. Управљање кризом изазваном вирусом корона изнедрило је питање биополитике, контроле над нашим животима и нашим телима, о којој је тако често говорио и Мишел Фуко. Друштвена побуна у 2018, коју су проносили „Жути прслуци” у најнапуштенијим зонама земље, продрмала је Француску. Бес, озлојеђеност и друге друштвене страсти постали су предмет размишљања и анализе. Неки мислиоци су управо тиме поткрепили своју критику економског либерализма. Веома је актуелна данас тема насиља над женама, која отвара нове приступе феминизму, кроз питања о (не)пристајању, или о еко-феминизму. Проблему расизма поједини приступају кроз истраживања постколонијализма. Чак и метафизика, под импулсом Алена Бадјуа, доживљава своју ренесансу. Најзад, рат у Украјини натерао је многе мислиоце да се посвете једној теми коју су помало запоставили: рат, његов смисао, његове последице по светску стабилност и животну средину.

Савремена француска мисао не може се свести на још један „изам”. Но иако не доноси нови филозофски систем, она се занима за све, а многе дебате које покреће, на теме које су заступљене и у часопису „Филозофија” (Philosophie magazine), за који радим, показују да има и те како важну улогу у нашем бурном времену.

У књизи „У глави Путина” покушавате да дефинишете „путинизам”. Како бисте укратко описали тај појам?

„Путинизам” предлаже једну синтезу царске Русије и Совјетског Савеза, како би се задобила подршка Руса, али и грађана широм света. Његови стубови су, пре свега конзервативизам, на који се руски председник позива од 2013: одбрана „традиционалне породице” од „хомосексуалне пропаганде”, патриотска пожртвованост, поштовање прошлости насупрот наводне западноевропске тежње заборављања својих корена. Друга одлика била би приврженост славофилној струји, која уздиже вредности руске културе, која стоји насупрот легалистичког, буржоаског и материјалистичког духа Запада. И треће обележје био би пројекат евроазијатизма, који је добио назив по једној струји из 1920, а која афирмише блискост Русије са њеним источним суседима и њено издвајање у односу на „латино-германску” Европу.

Кажете да су многи Французи већ годинама заведени „путинизмом”. Колико је то сада спласнуло због рата у Украјини?

Од почетка руске офанзиве у Украјини, присталице Владимира Путина, на десници, као и на левици, постале су много опрезније. Но њихова реторика иде руку под руку са инфлацијом, енергетском кризом, све већим замором дела становништва пред ратом чији се крај не назире. Неки, попут Марин ле Пен, вође Националног фронта, указују на бескорисност санкција Русији. Други критикују став Украјине, сматрајући да би она требало што пре да ступи у преговоре са Русијом. Неретко критикују амерички утицај на Европу. Што сукоб буде дуже трајао, то ће се више утемељивати њихова уверења.

У вашој новој књизи „Лењин је ходао по Месецу” говорите о руским космистима и заговорницима трансхуманизма? Космизам је филозофска струја настала у Русији крајем 19. века, а која је тихо прострујала кроз совјетски век, што западни Европљани мало познају. Мислиоци попут Николаја Фјодорова сматрали су да ћемо са техничким прогресом ускоро стећи способност да победимо смрт, да шаљемо људе да живе у космосу. Оно што је невероватно, то је да су тај чудан сан преузели неки од совјетских моћника. Због чега је Лењин балсамован, ако не да би могао једном да буде оживљен? Циолковски је пак инспирисао совјетски свемирски програм. Совјетски хипици открили су космизам шездесетих година и та струја и даље постоји у Русији. Али она је стигла и до Силицијумске долине, где су трансхуманисти преузели тај, по мом мишљењу, тоталитарни пројекат. Илон Маск цитира Циолковског, а и многи други теоретичари или поборници трансхуманизма позивају се на руске космисте. Постоји веза између совјетске и калифорнијске утопије. Боље је знати унапред.

Како гледате на однос западног света према руској култури, односно на бојкот те културе?

Можда представници руске културе блиски власти, као што је диригент Валери Гергијев, на пример, неће бити позивани у Француску још дуго, али руска култура неће бити подложна бојкоту у Француској. На Авињонском фестивалу, редитељ Кирил Серебреников је поставио представу на најпрестижнију сцену, као и филм на фестивалу у Кану. Руску културу Французи су одувек волели, хрле на Чеховљеве комаде, гледају филмове Сокурова, читају Достојевског и Булгакова. Протеклих недеља држао сам предавања у Паризу о руским филозофима – Берђајеву, Розанову, Шестову – не приметивши никакву уздржаност публике. Французи праве разлику између историјске русофилије и осуде инвазије на Украјину. Али уз наклоност руској култури, са знатижељом откривају културу једне друге словенске земље коју недовољно познају, културу Украјине.

Докторирали сте на Достојевском. Шта нам његово дело говори о руској мисли, о нама самима?

Порука Достојевског, која је дошла из дубине народске Русије – писац се сусретао са представницима свих слојева руског друштва, посебно у заточеништву – универзална је. Против идеологија, против покушаја да се човек збије у ментални затвор тоталитаризма и ауторитаризма, то је пре свега порука слободе. Наспрам искушења „Великог инквизитора”, који жели да управља послушним и фанатичним масама, мисао Достојевског преузима ризик да предност слободи. Та слобода може нас одвести у зло, у апсурд, нихилизам. Али без ње, сваки покушај да се гради креативно и здраво човечанство биће осуђен на пропаст. Глас Достојевског је актуелнији више него икада, јер нас позива да мислимо слободно, насупрот нашем друштву, нашем окружењу. И чак понекад – насупрот нама самима.