Преминуо ликовни уметник Душан Ђокић

После краће, тешке болести преминуо је уметник и ликовни критичар Душан Ђокић. Реализовао је више од 60 самосталних изложби у разним дисциплинама: сликарство, акварел, цртеж, графика, а више од 650 пута наступао је на колективним изложбама у земљи и иностранству. Рођен је 1943. године у Београду. Уписао је Архитектуру 1962. године, а 1966. Филозофски факултет у Београду. Уз то је студирао Академију примењених уметности, одсек сценографија (проф. Миленко Шербан), 1968. године. Ликовни критичар је од 1968. године. Објавио је око 1500 текстова. Био је уредник часописа „Уметност” и написао више текстова за уметничке монографије. Објавио је зборник о акварелу 2000. године. Добитник је 31 награде и признања у земљи и иностранству, а о њему је снимљен и филм 2014. године у реализацији Владимира Валешинског. Године 2019. добија признање УЛУС-а за допринос у култури и ликовној уметности поводом изложбе самосталних уметника (100 година рада Галерије Цвијета Зузорић). Статус истакнутог уметника има од 1996. године. Био је члан УЛУС-а од 1971. године, УЛУПУДС-а (секција историчара уметности и критичара), АИЦА (међународног удружења критичара), АСПОР-а (групе глобалне уметничке породице) од 2001. године и СКК Земун.

Тешко је, овом приликом, заобићи осврт Лазара Трифуновића, који је својевремено, тачније 1968, изрекао да је у Душану Ђокићу открио уметника изузетне снаге и талента, који, почетком стваралачког похода, доноси вредна и значајна дела. Тврдња незаобилазног доајена савремене уметности, након толико година није изгубила на значају, штавише, потврдила се и задобила на актуелности. Иако широког, може се рећи, ренесансног образовања у разним доменима, од књижевности, поезије, музике и других области, порив га је нагнао да се упути сликарству. У њему је нашао спокој, луку мира и, испоставило се, коначно и трајно исходиште унутрашњем нагону. Тиме је обзнанио неутољиву склоност ка ликовном стварању, те је више него јасно да је у том домену постигао несумњиве домашаје. За мање упућене, треба казати да се Ђокић подједнако сналазио у свим ликовним гранама: од цртежа, којим се почео бавити, преко графике, гваша, монотипије до акрила и уљаног сликарства. Осим тога, радо се користио акварелом, најтежом и због тога некад заборављеном техником извођења, којој својим учинком враћа поверење. Без сумње, Ђокић је успео да оствари радове, што персонификују његову стваралачку умешност. Ти га доприноси сврставају у след запажених учиниоца у токовима новије српске уметности.

Последњи испраћај је данас у 9.30 сати у капели на Новом гробљу у Београду.