Кад параграфи не препознају нови живот

Када је двадесеттрогодишњем Милошу С. пре четири године била постављена дијагноза Хочкиновог лимфома, он је храбро кренуо у битку са овом малигном болешћу, надајући се да ће из ње изаћи као победник. Нажалост, судбина је хтела другачије – Милош је умро претпоследњег дана априла ове године и за собом оставио неутешну мајку, која није ни слутила да ће након његове смрти морати да води мучну и неизвесну правну битку, како би сачувала сећање на свог сина.

Наиме, од првог сазнања да се нешто озбиљно дешава са његовим здрављем, Милош је изразио жељу да мајци остави своје семене ћелије и ту жељу реализовао 12. априла 2019. године, оставивши свој репродуктивни материјал у Гинеколошко акушерској клиници КЦС, непосредно пре него што је почео да прима хемиотерапије. Потом је 17. фебруара ове године сачинио писмени тестамент пред сведоцима, у коме је изразио своју вољу да у случају смрти, узорак његове сперме може искористити у поступку вантелесне оплодње и мајку овластио да преузме све правне радње код Управе за биомедицину, Банке репродуктивних ћелија и Министарства здравља. Када се његова мајка у јуну обратила Одељењу асистираних репродуктивних ћелија на Клиници за гинекологију и акушерство да се распита на који начин може преузети семене ћелије мог сина ради чувања, доктори су јој рекли да се оне уништавају, јер их син није искористио за живота.

– Била сам затечена и уплашена, јер сам на те ћелије гледала као на једино што ми је остало од мог сина, осим лепих успомена и сећања. Министарству здравља сам предала молбу за пријем код тадашњег министра Лончара, а два месеца касније примио ме је државни секретар који, осим људског разумевања, није учинио ништа конкретно да ми помогне. Обратила сам се и председнику Србије Александру Вучићу, а када нисам добила никакав званичан одговор, кренула сам у правну битку, јер имам осећај да бих изневерила своје дете ако не бих искористила све правне могућности да испуним његову последњу жељу – у сузама прича ова мајка.

Сличну правну битку већ три године води и Тијана Призренац, која тражи од државе да јој одобри коришћење ембриона, које је заједно са својим супругом замрзла 2019. године, након чега је он изненада умро. Наиме, Закон о биомедицински потпомогнутој оплодњи не препознаје могућност да донор умре, па Тијани држава тражи сагласност покојног супруга да би могла да искористи његов репродуктивни материјал и постане мајка.

Адвокат Борко Стојановић, који води случај Милошеве мајке, каже да Закон о биомедицински потпомогнутој оплодњи (БПМО) препознаје две категорије корисника – једно су донори репродуктивног материјала, а друго су депоненти, односно особе које остављају свој материјал на чување. Разлика између њих је у томе што донори остављају свој репродуктивни материјал анонимно и дете које се касније роди захваљујући том материјалу не ступа ни у какви правни однос са донором, док су депоненти оне особе које желе да оставе свој репродуктивни материјал, јер су најчешће свесне да у будућности неће моћи да га производе, а након оплодње са овим материјалом они са дететом остварују однос родитељства.

– Проблем је у томе што Закон о БПМО не прави јасну границу између те две категорије особа, јер је „преписан” из иностраних правних система, па Министарство здравља третира депоненте као доноре. Иако је по овом закону забрањено давати репродуктивни материјал након смрти донора, у свим европским правним системима – па и у нашем, постоји појам „посмрчета”. Још у римском праву, оно је било заштићено и уживало сва права као и његова браћа и сестре рођене за време очевог живота. Супротно законској заштити посмрчета, Закон о БПМО искључује могућност да се у 21. веку, користећи сав напредак науке и технике, посмрчад зачну коришћењем репродуктивног материјала преминулих очева.

– Ако би се ово допустило изменама закона, та деца би имала уписаног оца у матичној књизи рођених и сва права на наслеђе, пензију и однос са сродницима. Принцип нашег породичног права јесте да се штити најбољи интерес детета, а у оквиру њега је примарно право детета да му се омогући да буде рођено – из тога произилазе сва остала права – категоричан је наш саговорник.

Он истиче да је Милошева мајка тестаментом свог покојног сина изричито овлашћена да располаже његовим депонованим репродуктивним материјалом – и то не као донор, што значи да постоје сви услови да јој се материјал да на чување.

– Нико нема право да ускрати овој мајци наду да ће закон бити промењен, јер је њена нада заснована на реалности – имајући на уму сав медицинско-технички напредак и увек актуелан проблем беле куге у нашој земљи – закључује адвокат Борко Стојановић.