Јована Стојиљковић као Вера у истоименом филму

Важно је давати се до краја Шпијунски трилер „Вера” после београдске премијере пуни великом брзином биоскопске сале и за само три дана филм је погледало десет хиљада гледалаца.

„Вера” je филм какав се заиста ретко среће у нашој актуелној продукцији – вишеслојно филмско остварење које надахнуће црпи из класичних љубавних мелодрама, шпијунских трилера и ратних спектакла. Све са намером да се гледаоцима понуди узбудљива прича у чијем средишту се налази одважан, интригантан лик заснован на стварној жени која је предуго боравила на маргинама наше историје, на граници заборава, скрајнута и занемаривана. Овај филм сада ту неправду (барем делимично) исправља – први су утисци међу љубитељима филмске уметности.

Већ средином јануара, после филма, биће и телевизијска верзија „Вере”, у режији Недељка Ковачића. Серија о четворострукој шпијунки из времена Другог светског рата, коју су неки називали „српска Мата Хари”, имаће десет епизода, а приказиваће се на програму РТС.

У лику Вере у филму и у серији појављује се сјајна Јована Стојиљковић.

– О Вери Пешић има доста контрадикторних података – каже глумица.

– О њој се веома мало зна, тако да је мој ослонац за грађење улоге, пре свега, био сценарио Кристине Ђуковић и Недељка Ковачића. Заједничким снагама смо створили лик заснован на историјској личности, али који истовремено доноси и савремено читање приче, уз бројне сценаристичке слободе и украсе који нашу Веру чине стварном и вишедимензионалном особом.

Према њеним речима, Вера Пешић је заслужила овај „филмски тестамент”.

– Веру сам јако заволела. Њен живот је био интензиван и прекратак јер је убијена у 25. години – подсећа глумица.

Снимање ове сторије о снажној, независној жени, крајње некарактеристичној за балканско поднебље, трајало је седамдесет дана и то на локацијама у Београду, Тополи, на Авали и Космају...

Снимање је захтевало и физичку спремност. Вера се појављује у свакој сцени... Шта јој је најтеже пало?

– Постоје разни трикови који помогну да нешто делује страшно и убедљиво иако није тако. На пример, када излазим ноћу преко прозора купатила, ходам по ивици фасаде и прелазим у суседну собу да бих сазнала шта говоре у салону генерал Боривоје Мирковић и енглески амбасадор, имала сам дублерку за кадар где се види која је висина, а за мој кадар сам била на првом спрату – прича Јована Стојиљковић.

– Бојим се висине тако да је и та мала сцена била за мене још једно суочавање са страхом и – мала победа. Што се осталих физички захтевних сцена тиче, није их било превише. Ишла сам у стрељану, вежбала како да баратам оружјем. Била сам у сваком кадру и ваљало је све темељно проћи пре самог снимања.

Наша саговорница је у свет глуме ушла још као дете у школици глуме Ненада Ненадовића. Како каже, жеља јој је била да се дружи, игра... Касније је уследио упис на академију, а ту је опет главна жеља била да студира глуму, без очекивања како и колико ће се касније у животу бавити овим послом.

– Академија је за глумца посебан и важан период у животу, у формирању маште, дисциплине, етике и, пре свега, знања. Имала сам срећу да студирам глуму у класи професора Драгана Петровића Пелета. Стекла сам велике пријатеље на мојој класи, сви смо били посвећени и вредни као група и то је утицало на то да се не навикавам и не заваравам тренутно постигнутим резултатом. Мотивација за даљи развој и раст, пре свега као личности, а самим тим и као глумице је изузетно битна ако се то схвати на време.

Може ли да процени у којој је фази њена глумачка каријера?

– Тешко је процењивати, никада нисам о томе размишљала. Углавном, осећам да ли је нешто довољно инспиративно или не. У овом послу је важно трајати. Ја имам срећу да сам запослена у позоришту Атеље 212. Верујем, тек ми следи доста нових и различитих улога. Зависи од тога колико и како се човек развија, са каквим колегама сарађује и којим се садржајима бави.

У ходу, док се удаљавамо од „Синеплекс” биоскопа, где смо разговарали, открива нам и шта сада ради у Атељеу 212…

– Тренутно имам пробе за представу „Револт”, у режији Јоване Томић. Комад је писала Алис Бирч. Оно што ми је посебно драго је тим који ради на представи. Талентовани људи, драматург Димитрије Коканов, костимографкиња Селена Орб, кореограф Игор Коруга, сценографкиња Јасмина Холбус... И колеге Тамара Драгичевић, Ана Мандић, Урош Јаковљевић и Александар Вучковић. Дивно нам је на пробама, волимо се и лепо разумемо. Бавимо се питањима шта је феминизам, различитим односима мушкараца и жена, улогама које играмо у друштву једни наспрам других, због чега нам је тешко и зашто смо уморни.

За крај, неизбежно питање како гледа на хиперпродукцију серија?

– Коначно, има посла за свакога. Наравно, није све истог квалитета, и није све за свакога, али мислим да квантитет доприноси квалитету и да су се у свему овоме издвојиле дивне серије и одличне улоге неких колега. Као и пре овог таласа, важно је неговати упорност, креативност и увек се до краја давати.