Жилник: Данас гледамо најстрашније слике

Нови Сад – Редитељ чије су теме уједно теме бивше Југославије и свих земаља које су настале из ње, авангардни уметник и легенда Новог Сада на кога су сви овде поносни – Желимир Жилник, био је гост Огранка САНУ у овом граду и председника др Стевана Пилиповића, који га је овим речима представио публици у Платонеуму, а прослављени уметник је овде исцрпно, у разговору са деканом Академије уметности у Новом Саду Синишом Боканом, говорио о свом животном путу и стваралаштву, које му је у животу дугом 80 година, донело неке од, како је овом приликом казао, најпријатнијих и најоптимистичнијих тренутака. Поделио је размишљања и о актуелним интернационалним темама, о мигрантима о којима је снимио филм, као и о рату у Украјини, око кога, међутим, нема великог оптимизма.

– Све нас шокира, запрепашћује и вероватно све плаши ово што се дешава у рату између Русије и Украјине. Изненађује нас и плаши због тога што поред свих тих ужаса дефинитивно има страха колико ће то имати ефекта и на читав свет, на распоред економских параметара, комуникација, културне сарадње и чини ми се већ има ефекта на светски мир. Тако да у овом моменту нисам у неком расположењу великог оптимизма, него велике бриге и разочарања. Јер, свет је после 1991. и уједињења Немачке пренео поруку да ће се живети у широкој, али темељеној демократској атмосфери, а ето само за тих 20 година налазимо се у ситуацијама које нас, гледајући неке слике, подсећају на најстрашније слике из Првог и Другог светског рата – казао је Жилник.

Прослављени редитељ је и аутор филма о мигрантима „Најлепша земља на свету” (2018), а са некима од њих из Авганистана разговарао је у Аустрији. Каже да га је шокирао одговор мигранта кога је питао да ли зна да је Аустрија земља велике културне и царске традиције, са династијом Хабзбурга 500 година. „Јесте, ми смо овде пријатно примљени, али то је више сељачка земља, наше авганистанске династије су пре 3.000 година биле на власти по 800 година”, пренео је речи тог човека. Аустријском продуценту је одмах казао да је то „та тема”. Главни јунак филма, млади Багер, како је напоменуо Жилник, сад је у Бечу звезда Бург театра и игра у Шилеровом комаду, на немачком језику.

Жилник је рођен у Нишу у логору 1942, а детињство је провео у Земуну код бабе и деде. Касније је прешао код тетке у Нови Сад. Још док је био дете филм га је магнетизирао, казао је причајући и да је његова гимназијска генерација могла да гледа у биоскопима богат страни репертоар јер је земља имала велику културну отвореност, па су гледали, у новосадском „Јадрану” или у Танурџићевој палати, филмове Буњуела, италијанског неореализма, цео француски нови талас.

– За тадашњи живаљ је кинематографија била можда једина прецизна информација како се живи са друге стране граница. Нисмо ми те филмове гледали због изванредног стила, него да видимо какав је Париз, како се облаче и комуницирају. Буњуела смо гледали да видимо каква је Шпанија, а кад је дошао Бергман, Скандинавију, културу, свакодневни живот – наводи.

Са 18 година открио је кино-клубове, организовао је филмске вечери, а први професионални рад имао је као асистент режије код Душана Макавејева 1965. са којим се упознао преко Трибине младих. Када је 1966. основана „Неопланта филм”, јавио се тамо где је и направио свој првенац „Журнал о младима на селу, зими” (1967). Снимљен је по селима у околини Новог Сада и добио велику подршку и награде.

Убрзо, на Берлинском филмском фестивалу, Жилник је добио награду „Златни медвед” за „Ране радове” (1969). Био је „шокиран” када су му то рекли, али каже да је био шок и то што је из социјалистичке земље изашао филм који се осврће на болне теме револуције у Чехословачкој. Код нас је после четири месеца приказивања, сећа се, јавни тужилац поднео тужбу и тражио забрану филма. На суду, где је редитељ – иначе правник по струци, како каже, употребио своја правничка знања, судија је одбацио тужбу. „То је разгневило неке људе из бирократских структура”, казао је Жилник и додао да је искључен из Савеза комуниста, али да то „није било тако страшно” и да је то схватио као могућност која може да се деси кад идете у провокацију табуа. „Ако ти имаш ове реакције, буди срећан”, рекао му је Жика Павловић.

Жилников филм „Слобода или стрип” (1972) је забрањен и склоњен. У том периоду је склоњен и филм „Мистерија организма” Макавејева. Дошло је до преокрета у политици „Неопланте”, од отвореног у догматско. Жилник је казао да су у то време готово све земље света имале неку цензуру, међу којима и Велика Британија, тако да је забрану доживео у смислу „може то и теби да се деси”. Међутим, остао је без социјалног осигурања 1972. и то је било, каже, безизлазно стање. Отишао је у Немачку, где је снимио седам филмова, али и тамо му је један кратки и један дугометражни филм био забрањен.

У Нови Сад, „град који је ипак имао пропланке слободе”, вратио се 1976. где га је директор у СНП-у Милош Хаџић позвао на позоришни рад. У то време је отворен ТВ Нови Сад и Жилник тамо, као и на ТВ Београд, ствара серију телевизијских филмова и доку-драма. „Полазио сам од тога шта ме копка. Одемо у Зрењанин и пола сата се врзмамо по селима, нађемо чиче од 80 година – фантастичне приче”, сећа се. И данас, после пола века, каже, добија позиве и траже се ретроспективе.

Током осамдесетих, као и деведесетих у независним продукцијама, настају Жилникови играни филмови који су добијали најзначајније награде домаћих фестивала, а „Marble Ass” (1995) још и вредну награду „Теди бер” на Берлинару. На прелому тих деценија, две године је био уредник културног програма ТВ Нови Сад, где је отворио врата младима, којима је и данас посвећен кроз радионице које држи свуда у свету. Он каже да се са старошћу затварамо и имамо дистанцу према младима, комплекс да ће нас претрчати, али да је њему интересантно да ослушкује шта је тим генерацијама у првом плану и да их охрабри када чује добре теме.