Само државно власништво над ЕПС-ом гарантује јефтину струју

Најаве поскупљење струје у Србији не могу да прођу без негодовања потрошача. Већинa се буни када чује да је киловатсат електричне енергије у нашој земљи међу најјефтинијим спочитавајући да у односу на зaраде то баш и није тако. Други се жале да трошили - не трошили струју, дакле, имали нула или један киловат на рачуну плаћају сваког месеца по 800 динара . Еуростат је, како је „Политика” већ пренела, потврдио да после Холандије, Србија има најнижу цену струје без ПДВ и такса. Шта би, међутим, било да се ЕПС приватизује? Да дође страни власник? Да ли би домаћинствима продавао струју испод произвођачке цене или би се понашао тржишно и ко би тада могао да се греје на струју? Последњих дана се спекулише да је управо одлазак српске делегације у Норвешку на разговоре о хитним променама  у енергетским предузећима увертира за промену статуса овог јавног предузећа. Министарска енергетике Дубравка Ђедовић је то негирала истакавши да „држава не намерава да престане да буде власнуик ЕПС-а.” Иначе ЕПС је према подацима Агенције за привредне регистре уписало највећи пословни губитак у прошлој години од 10,95 милијарди динара.

Проф. др Слободан Ружић, бивши помоћник министра енергетике, каже за „Политику” да када се разматра улога приватног и државног капитала у нашој електроенергетици, чињеница је да производња струје из сопствених ресурса обезбеђује Србији енергетску независност. Друго, треба бити свестан да нам једино компанија у државном власништву омогућава какву-такву сигурност снабдевања домаћих потрошача. И треће, само нам ЕПС у државном власништву пружа заштиту од великих поремећаја у ценама електричне енергије на тржишту. Да је ЕПС био у приватном власништву у четвртом кварталу 2021. године када је дошло до драстичног пораста цена на свим европским берзама, његов власник би произведену струју продавао земљама Европске уније по 300-400 евра за мегават-сат, а не у Србији по четири-пет пута мањој цени.

– То би довело прво до несташице електричне енергије код нас, а убрзо потом до изједначавања цена у Србији са ценама у ЕУ. Није тешко замислити шта би то значило за привреду Србије. Због свега тога ЕПС не треба приватизовати упркос лошем управљању, неефикасности, партијском запошљавању и свим манама које носи државно власништво. Против свих тих, врло озбиљних, проблема треба се борити другим средствима а не приватизацијом. ЕПС треба да брине о изградњи термоелектране „Никола Тесла” блок-3 и реверзибилне хидроелектране „Бистрица”, као и о изградњи око 2.100 мегавата у ветроелектранама и око 1.900 у соларним електранама. Изградњом ових објеката била би омогућена замена свих термоагрегата старијих од 40 година – наглашава Ружић.

Приватном сектору, такође, треба оставити широм отворена врата за улагање у нове производне објекте, пре свега оне који користе обновљиве изворе енергије. Међутим, аукције за давање подстицаја треба потпуно заборавити. Велики приватни произвођачи треба да послују на тржишту без икаквих подстицаја, док малим произвођачима из електрана инсталисане снаге до један мегават треба гарантовати економски оправдане откупне цене и услугу балансирања.

– Ако би те цене биле одређене тако да се инвестиције реално отплате у року од 10 до 15 година, кретале би се од 80 до 120 евра по мегават-сату за разне технологије. То би обезбедило разуман, мали али сигуран, профит инвеститорима, али истовремено и корист због повећања енергетске сигурности земље и избегавања много скупљег увоза. У међувремену су уз бројне препреке, приватни инвеститори изградили електране укупне инсталисане снаге око 500 мегавата од чега је 400 у ветроелектранама, 60 у минихидроелектранама 30 мегавата у електранама на биогас и биомасу и 10 у соларним електранама. Сви они који су се противили изградњи ових постројења да се зли приватници не би обогатили кроз подстицаје које народ плаћа, сада имају прилику да виде да су цене на слободном тржишту са кога морамо да увозимо вишеструко веће него што су подстицајне цене у Србији икад биле. Дакле, није проблем то што су ови објекти изграђени приватним капиталом, проблем је што на тих 500 мегавата независних произвођача, ЕПС није додао још 1.000 мегавата својих капацитета. Енергија је најскупља кад је нема – категоричан је наш саговорник. Све у свему, и државном и приватном капиталу има места у енергетици Србије, али од круцијалног значаја је задржати државно власништво над компанијом за производњу електричне енергије, паметно је модернизовати и даље развијати, закључује Ружић.