Живе с многим препрекама на путу

Процене говоре да свака десета особа у Србији има неку врсту инвалидитета, а многа истраживања говоре да они спадају међу најугроженије категорије становништва. Особе које имају проблем с видом, слухом, говором и кретањем дискриминисане су готово на сваком кораку, почевши од архитектонских баријера које им стоје на путу, па све до недостатка законских прописа који би олакшали њихов живот. Председник удружења особа с инвалидитетом „Феникс” Бранко Јокић, говорећи на јучерашњој конференцији за новинаре, поводом 3. децембра, Међународног дана особа са инвалидитетом, нагласио је и да се сем с препрекама ово удружење више од једне деценије бори за повећање инвалидских пензија, повећање износа за туђу негу и помоћ, уклањање архитектонских баријера и омогућавања права на превоз за све категорије становништва.

– Највећи број особа у инвалидским колицима не може да користи јавни, градски и међуградски превоз, нити може да уђе у воз, а путовање на одмор за нас представља мисаону именицу, јер не постоји ниједан туристички аутобус који може да прими колица која користе особе с хендикепом. Велики број зграда практично је неприступачан особама у колицима, а бахато паркирање на местима резервисаним за инвалиде је више правило него изузетак. Иако смо званично ослобођени плаћања свих партиципација у здравству, када покушамо да закажемо преглед ултразвуком или магнетном резонанцом, добијемо одговор да су сви термини попуњени месецима унапред – навео је Јокић.

Драгана Јовановић, координатор удружења „И ми смо овде”, подсетила је да родитељи деце са сметњама у развоју готово десет година воде борбу за усвајање закона „родитељ – неговатељ”, који би њихов статус изједначио са статусом хранитеља, који од државе добијају накнаду за бригу о детету. Јовановићева је истакла да постоји велики број самохраних родитеља деце с инвалидитетом којима би ово законско решење умногоме олакшало живот, а смисао доношења овог прописа јесте и спречавање измештања деце из биолошких породица у установе социјалне заштите.

Подаци из извештаја Београдског центра за људска права говоре да су недостатак персоналних асистената и већ поменуте физичке баријере главне препреке које стоје на путу образовања деце и младих с моторним инвалидитетом, па се неретко дешава да они не могу да упишу жељену школу зато што немају приступ згради или школским просторијама. Деца и млади са сметњама у развоју, који су смештени у институције имају ограничен приступ образовању, јер већина није ни уписана у школе, а они малобројни уписани су претежно у специјалне школе, што доприноси њиховој даљој сегрегацији и изолацији.

Број младих с хендикепом који долазе до индекса жељених факултета и даље је на нивоу статистичке грешке – подаци Удружења студената с хендикепом говоре да је у периоду од 2017. до 2020. године на прву годину студија 35 високошколских установа у Србији у просеку уписан свега 1,51 студент с инвалидитетом, а удео академаца с инвалидитетом у општој студентској популацији мањи је од 0,3 промила.

Због свега тога, не треба да чуди податак што је свега девет одсто особа особа с инвалидитетом запослено – бројке говоре да је пензија главни извор прихода за око 60 одсто особа с хендикепом, а она зависи од тога где су и колико дуго особе радиле. С обзиром на то да су многе особе због природе свог хендикепа принуђене да се раније повуку с тржишта рада, велики број њих прима пензију која је нижа од минималне зараде у Србији.