Како ријалити програми утичу на наше животе

У најави филозофског перформанса „Утицај ријалитија на наше животе”, који ће бити одржан 5. децембра од 18.30 сати у Галерији 73 у Београду, полази се од белих мишева који научницима служе за експерименте и долази се до тога да су се последњих година уместо покусних мишева код нас и у свету појавили – људи, и то добровољно. Њихове судбине и понашање постали су предмет пажње јавности, а велики број људи почиње да их опонаша. Круг се шири, „мишеви” су побегли из лабораторије па се стиче утисак да смо сви део ријалитија. Колико нас то кошта и да ли се можемо одупрети?

На ова питања одговараће гост децембарске трибине у поменутој галерији – Дивна Вуксановић, филозоф медија, професорка и књижевница, која овом приликом, не први пут, говори и за наш лист о овој проблематици.

Да ли вам је већ досадило да указујете на штетност ријалити програма, јер се годинама све своди само на причу и у најбољем случају на оштру критику и осуду, док притом нико ништа не предузима?

У нашој малој научној заједници која се на филозофски начин бави медијима, ријалитији су само једна од мета критике актуелне медијске „културе”, јер она је понајвише усмерена на грубу, несмотрену и неприродну везу успостављену између готово свих савремених медија и профита, што читаву медијску индустрију доводи у питање као онај производни погон који више не чува релацију са истином, науком, образовањем и културом, те аутентичном забавом. Понављање матричне и безличне забаве прелази у масовно произведену досаду, о чему смо колеге Драган Ћаловић, Влатко Илић и ја детаљно писали у студији „Нова критичка теорија: Филозофија забаве”. Дакле, поред преовлађујућег критицизма и моралисања о овој теми неретко присутној у јавности, теорија је дала свој допринос сложеним проблемским анализама феномена ријалитија, али како су филозофија, као и теоријско мишљење као такво, медијски и на сваки други начин, маргинализовани. Стога мантра о погубности ријалитија по друштво у целини, а с нагласком на осетљиве друштвене групе као што су млади, постаје и сама досадна, односно опште место напада на медије који нам нуде слику о нама самима.

У ком смислу ријалити програми утичу на наше животе, чак и на животе оних који их игноришу?

Ово питање захтева емпиријске доказе како о (негативном) утицају ријалити формата на друштвену стварност, тако и, уопштено, о односу медија и наших живота. Нажалост, веома је мало конкретних истраживања, иако, интуитивно гледано, постоји опште слагање критичке јавности о томе да медији и, у овом случају, ријалитији, битно утичу на креирање културалних образаца и обликовање понашања гледалаца. У суштини, ако један број ријалитија негативно утиче на публику (реч је о формату који је, испражњен од садржаја, ТВ жанр као и сваки други), то се може посматрати као директан и индиректан утицај: први би био на учеснике и публику одређеног ријалитија, а други на оне који овај жанр не прате, али су засути сродним информацијама из окружења. Најчешћа оптужба на рачун ријалитија тиче се насиља, рђаве комуникације, која укључује псовке, лош речник, и последично неприкладно понашање, што се претпоставља да зависи од концепције и структуре емисија, избора учесника, услова реализовања, буџета, а пракса показује да су најгледанији управо они који су са етичке тачке гледишта спорни.

Много се говори о спрези гледања таквих програма и насиља и бахатости међу младима.

Последњи случај насиља младих према наставници енглеског језика из Трстеника, који је озбиљна опомена свима нама да нисмо довољно пажње, као друштво, обратили на образовање и васпитање деце и младих, нити на утицај медија на ову популацију, показује ипак нешто друго. Изостанак поштовања, разумевања, саосећања, и уопште, моралног понашања младих, по свој прилици није непосредни резултат дејства ријалитија, јер се њихово интересовање, у међувремену, померило ка друштвеним медијима, као што су „Инстаграм”, „Јутјуб”, „Тикток”. Испуњавање слободног времена телевизијским програмима резервисано је данас углавном за старију популацију и незапослене, дакле, за генерацију њихових родитеља или још старије. Ако овај утицај постоји, он је, дакле, индиректан, мада се, несумњиво, догађаји уживо на друштвеним медијима ослањају како по форми, тако и по бесмисленим или екстремним садржајима, на ријалитије, као њихову историјску претходницу. Ово се, наравно, у једнакој мери односи на локалне и на глобалне прилике.

Многи губитак вредности и инсистирање на површности у овом добу повезују са напретком технологије?

Најпре, технолошки напредак спада у цивилизацијска, али не и достигнућа у области културе. Такође, за срећан и квалитетан живот најсавременија технологија, већим делом, чини се, није неопходна. Истина је да би она могла, а то делимично и чини, да нам олакша живот, али све зависи од тога у чијим је рукама. Технологија у служби капитала у нашем добу показује своју израбљујућу и поробљујућу улогу. Савремене технологије, сагледане било у контексту медија или унапређења пословног и свакодневног живота, здравља, образовања, често се користе некритички, погодујући повлашћеној мањини која експлоатише већину. Покаткад технологија, када се непромишљено употребљава, доводи до поражавајућих резултата – угрожавања основних људских права и слобода (надзирање као кажњавање), поништавања индивидуалности, креативности, мишљења, слободне воље и аутентичних људских осећања. Изгледа да је једно од прворазредних класних питања данашњице и питање у чијем је власништву технологија, и да ли се она користи у војне, израбљивачке и коруптивне сврхе или пак служи достизању општег добра.

Кад већ говоримо о површности, једном сте се дотакли површности позитивног мишљења. Можемо ли у оваквом друштву да нађемо баланс и да се изборимо против ситуације у којој нам неко, док грцамо у проблемима, поручује како је живот леп јер птице цвркућу?

Изрека каже да сит гладном не верује, па је тако могуће замислити цвркут без озбиљног покрића. Ово је, такође, класно питање, заодевено у тогу мудрости, иза које стоји површност и недовољно освешћена друштвена хијерархија, што је скопчано с моћи, те пропратна хипокризија. Међутим, ако постоји и најмања шанса да гладни и поробљени устану против лажи и темељних друштвених неправди, ваља се борити. А док борба не ојача, баланс је, свакако, једно од последњих упоришта појединца – он је уједно и највећи екстрем, пошто је пут умерености, како сугерише Аристотел говорећи о врлинама, заправо, најређи.