Четвртак, 26.01.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа

Зашто „орлови” рано лете

Наш напад је играо против наше одбране, а како смо ми највећи мајстори када играмо против себе самих, како у фудбалу, тако и у свему осталом, завршили смо као последњи у групи. Дакле, сами са собом. Збогом Катару, одсањали смо још један кошмарни фудбалски сан и можемо да се вратимо свакодневици. Дакле, или ће нас убити загађени ваздух или ће нас одувати кошава. Можда нисмо играли најбољи фудбал, али смо свакако играли најлуђи, који ће се дуго изучавати на тренерским фудбалским академијама.

Снимак Драгана Стојковића Пиксија, који сломљен седи и гледа како нам Швајцарци опет дају гол, такође ће се анализирати као слом тренера, који је поставком игре „харакири” кокнуо најпре себе, а онда и играче. Да ли је Нишлија самурај који у Јапану још важи за божанство, а тај статус има где год да крочи, имао другачији избор, како би српски фудбал, осуђен на сто година самоће, имао другачију судбину на трави?

И не нарочито, јер када има таква два шпица, попут Александра Митровића и Душана Влаховића, а иза њих офанзивног везног Душана Тадића, који могу да размонтирају сваки тим на свету, али и да буду растављени на комадиће од било којих 11 играча на свету, Пикси је одлучио да се коцка. Та хазардерска поставка игре довела је Србију на Светско првенство, показало се да га је срећа служила и у Лиги нација, али турнирски систем игре на катарским климатизованим стадионима није био наклоњен српском рулету званом „за гол више”.

Ни момцима из Фифе нисмо симпатични. Да јесмо, променили би правила игре и свирали крај када поведемо. Али нису, што значи да нам ни фудбалска међународна заједница није наклоњена. Пиксијева идеја је била следећа: даћемо сигурно гол, два готово сигурно, три највероватније, четири – зашто да не, док противници можда неће искористити двадесетак шанси које ће им се отворити. То је прошло у Лисабону, прошло је у Лиги нација, али су нас остали у Катару прочитали и казнили.

За систем игре „српски харакири” тим мора имати брзе, издржљиве и технички потковане играче, попут непогрешивог задњег везног Немање Матића или некада Срећка Катанеца, који ће повезивати одбрану и Тадића, уз два питбула у везном реду, од којих ће један, попут Италијана Гатуза, кварити игру противничке екипе и понеког послати у Ургентни центар. Други типски модел играча има сличне особине, али нешто више је окренут нападу, спреман да, ако треба, са противничким везним игра фластера тако што ће с њим после утакмице отићи кући или ће, ако ономе падне на памет, отићи с њим и на Монт Еверест. Укратко, неће му дати да дише, а успут ће дати гол. Ко се данас сећа ратоборног и креативног Холанђанина Едгара Давидса? Висок свега 168 сантиметара, набијен снагом, имао је и озбиљан хендикеп, па је морао да носи заштитне наочаре. Имао је глауком.

Холандски, а нарочито италијански тренери обожавају такве играче који су чудни публици, јер се гледаоци питају чему служе, али такви модели не играју да би гледаоци уздисали за њима, већ да одржавају ред на терену, као избацивачи у ноћним клубовима. Недостатак таквих примерака у српском фудбалу говори да се у пионирским и омладинским школама не ради плански, по систему игре који играју сениорски тимови, јер корпоративни фудбал не дозвољава такво, за њих непродуктивно губљење и трошење времена. Зашто би гајили различите подврсте играча, о бековима и да не говоримо, немамо их најмање две деценије, када могу да се купе на међународној берзи ислужених играча.

Драган Стојановић

Ко се чуди зашто је Жозе Мурињо заљубљен у Немању Матића, узалуд мисли да португалски тренер, познатији као Посебни, има некакве друге склоности. Напротив, иако Матић изгледа трапаво, мршав је и висок, његова доминација иза и око центра, уз снажан шут ако залута на 30 метара од туђег гола, чинило је Муриња спокојним. Нема кратких спојева и погрешних пасова који могу да се пресеку, већ се задње линије повезују са офанзивним везним без стресова које је преживљавао Пикси и од којих је могло да се рикне.

Шта хоћу да кажем? Да Пикси није наследио систем игре који, узгред, наша репрезентација никада није имала, попут шпанске игре пасова, односно поседа игре коју је створио Јохан Кројф у Барселони, као усавршену игру таоталног фудбала. Касније је преузео Гвардиола. Погледајте шпанску дечурлију, где су само изникли? Игра кратких пасова уз пресинг и техничку савршеност и много трчања наставља се унедоглед. Дакле, систем је најважнији, а нови играчи се само уклапају у њега. Уосталом, незаборавни Ћави и Инијеста су одавно у пензији. Зар се то примећује? Као да су их клонирали.

У нашем конфузном систему игре, који заправо не постоји, осим фаме да смо „европски Бразилци” – ко ли је то само смислио и заувек нас закопао у свет илузија – Пикси је могао да постави тим дефанзивније, али гол не бисмо дали ни да се игра продужила данима, што се показало у утакмици против Бразила. Нисмо ни наговестили да ћемо шутнути на гол, а сјајни голман Вања Милинковић Савић је бранио као мајор Гавриловић. Мислим да је требало да Пикси против Бразила, ако је већ желео да добије на рулету, игра најофанзивније. Овако нас је приказао као отворену књигу, лако штиво за читање.

Оно што је ипак морао да уради јесте да после сваког нашег вођства потпуно затвори прилазе Вањи. Нарочито против Камеруна, о Швајцарској да не говоримо, јер су прву шансу имали већ после 20 секунди, а голове нам дали пред крај првог полувремена и на самом почетку другог, што не дозвољавају ни пионирски тимови.

Ако је потпуна офанзива против Камеруна при резултату 3:1 личила на колективни суицид – масовно скакање с Бранковог моста – покушај затварања игре против Швајцараца који нису нарочито офанзивни, показао је да „орлови” немају ни играчку ни тактичку зрелост да покривају простор, а камоли играче. Зато су, током све три утакмице, већ после 60 минута, изгледали као да су трчали два маратона. У својим клубовима, они делују као киборзи, јер играју у логично постављеном систему игре. У репрезентацији им је душа у носу, јер бесциљно трче у фудбалској „теорији хаоса”.

Зашто Драган Стојковић треба да остане селектор? Из два разлога. Први је да би коначно поставио систем игре, а друго, он ће се најбоље сетити вероватно јединог српског тренера са визијом који је знао како поставити игру. Од луде офанзиве до незапамћеног катанача, са истим играчима који су га беспоговорно слушали. Тај човек се звао Бранко Станковић и тренирао је Пиксија. Али Станковић је био такав тренер да су се од њега плашили и шефови некадашње Удбе који су владали Црвеном звездом. Нису смели ни да помисле да га питају ко ће играти. То знају Пижон и Дуле Савић.

Него, где се сада налази Вељко Пауновић? Био је тренер младе репрезентације која је освојила Светско првенство 2015. године. У финалу смо победили Бразил. После повратка кући изјавио је да ће Србија у наредних десет година постати светски или европски првак. Онда је изненада нестао. Мотао се по Чикагу, сада је у Гвадалахари, у мексичком Чивасу. У одговору на питање зашто Вељко Пауновић, чијих је девет играча играло у Катару, данас скита по свету, уместо да је одавно преузео сениорски тим, крије се прави одговор зашто „орлови” рано лете.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.