Петак, 27.01.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа

Газдовање државним новцем по узору на кућни буџет

Не треба очекивати много ни од Истока, ни од Запада, свако сада има своје бриге и интересе, него се уздати у сопствене снаге и ресурсе, у оно што је српско, домаће, наше
Ауто-пут кроз Србију, деоница код Грделице (Фото А. Васиљевић)

Србија је прва по стопи раста економије у Европи у доба највеће кризе. У трећем кварталу ове године било је запослено скоро три милиона грађана. Имамо више инвестиција од свих земаља заједно у региону. Створили смо кредибилитет и поверење међу свима који желе да инвестирају. Све чвршће се повезујемо с привредама региона, најпре кроз иницијативу „Отворени Балкан”, па надаље. И ово је само део актуелних економских перформанси наше земље које би и најзлонамернији тешко могли да оспоре. Дакле, потпуно другачија слика у односу на деценију, две или три раније, из времена хиперинфлације, празних рафова, продаје бензина у канистерима на улицама, распродаје државних и друштвених предузећа, испражњеног пензионог фонда, неисплаћиваних зарада...

Да ли је ико до пре неколико година могао да претпостави да се из буџета неће повлачити средства за исплату пензија пензионерима из категорије запослених коју чини чак 84,4 одсто укупног броја најстаријих и који имају највишу просечну пензију. А да се годинама уназад из буџета издвајало и до 48 одсто средстава да би исте те пензије биле исплаћене. Примања за око 1,6 милиона пензионера повећана су у новембру за девет, а од првог јануара ће бити за још 12,1 одсто. Приде, мења се начин обрачуна пензија тако што ће убудуће у већој мери да прати раст зарада.

Рекло би се, човек мора бити задовољан постигнутим. Неко јесте, неко није, људски је. Биће и оних који неће бити задовољни ни ако (или када) се остваре најаве да ће 2025. године просечна плата бити 1.000 евра, а пензија 400 евра. За сада, чини се, иде све по плану. Од јануара 2023. године минимална цена рада у Србији биће 230 динара по сату, односно 40.020 динара месечно, што је највеће повећање до сада – од 14,3 одсто. Просечна плата ће 2023. износити, тврде надлежни, 706 евра. Циљ је и да инфлација наредне године буде око 8,7 одсто и да повећање зараде донекле покрива повећање инфлације.

Сва ова подсећања служе и да видимо где смо у овом тренутку, али и да схватимо шта можемо да изгубимо уколико се српска привреда не сачува у овим све опаснијим светским турбуленцијама. И то пошто смо, такорећи, тек изашли из најгорег периода пандемије ковида 19. У околностима, рецимо, рата у Украјини и његових последица које погађају цео свет – тешке енергетске кризе услед енормних скокова цена струје, гаса, нафте, угља, или претње глађу због све виших цена хране или немогућности допремања у све делове света основних производа – како наставити истим темпом? При томе не ослањајући се ни на кога. Не очекујући много ни од Истока, ни од Запада (свако сада има своје бриге и интересе), тј. уздати се у сопствене снаге и ресурсе, у оно што је српско, домаће, наше.

Драган Ђуричин, професор, редован члан Светске академија уметности и науке, на питање шта треба да буде национални интерес земље, одговара да оно што је добро за Србију јесте да се, после успеха програма фискалне консолидације 2014–2018. влада оријентисала на структурне мере, тј. хоризонталне индустријске политике у секторима инфраструктуре, информационих и комуникационих технологија (ИКТ), грађевинарства и пољопривреде као и вертикалне индустријске политике у вези с науком и образовањем. Најбољи резултати су остварени у ИКТ сектору који је постао главни извозни сектор. Захваљујући таквој оријентацији, повећан је прилив страних директних улагања, смањени су дефицити у сва три макробиланса, плате расту и носе се са инфлацијом док је запосленост достигла историјски максимум.

– Међутим, под притиском екстерних шокова расте инфлаторни притисак и успорава се раст. Међугодишња инфлација у октобру је 15 одсто с пројекцијом да ће достићи максимум почетком друге половине 2023. године, а тек средином 2024. године доћи ће у зону контролисаног раста цена. У последњем кварталу дуг ће порасти за 3,6 милијарди долара, а идуће године доспева на наплату више од четири милијарде. Поред инфлација и дуга, велики проблем је и климатска криза. „Зелена транзиција” ће наредних деценија представљати главну полугу одрживог развоја сваке економије пошто су климатске промене глобални феномен. У ту мегатрансформацију Србија може да се укључи, пре свега, преко ЕУ, што је шанса и претња – каже наш саговорник.

– Национални интерес Србије треба да буде исто што и лични. Домаћински однос према грађанима и држави, као што имамо према својој кући. А то у конкретним околностима значи да држава која је у протеклим годинама доста, али не и довољно учинила, када је реч о побољшању стандарда грађана, најпре „укроти” инфлацију која је прешла 15 одсто. Толика инфлација је као кад човек под високом температуром треба да оствари добар учинак. А то не може – каже др Милан Р. Ковачевић, консултант за страна улагања. На питање да ли Србија може да настави и убрза привредни раст у датим околностима, а да не уводи санкције Русији, Ковачевић каже да до тренутка док последице такве одлуке не почну озбиљно да угрожавају наш национални интерес (а то значи и животни стандард, раст привреде и пензија и зарада), санкције не треба уводити. У супротном су неминовност. Треба извагати шта добијамо и шта губимо увођењем или не увођењем санкција, каже он.

– До тада приоритет је наставити са страним улагањима, али не треба заборавити последице увођења санкције 1992. године, када смо као земља били тотално упропашћени. Не смемо правити грешке као до сада да прихватамо страна улагања по неповољним условима за нас. Када је реч о национализацији Нафтне индустрије Србије, неопходно је да се разговара с већинским руским власником и види да ли и шта може да се мења у споразуму. Чињеница је да је цео НИС продат по ниској цени, а заузврат Србија није добила оно што је било предвиђено међудржавним уговором. Ако већ нема договора око национализације НИС-а, а говоримо о националним интересима Србије, треба размислити о увођењу наплате екстрапрофита – закључује Ковачевић.

Чињеница је да од тога колико је нека држава спремна да призна шта су јој национални интереси и реализује их не зависи само економски напредак већ и њена безбедност. Ово је утолико више комплексно питање ако се зна да се политика спровођења националних интереса налази између реалних потреба и интереса различитих група. Одређивање и јасно истицање националних интереса је посебан проблем земаља у транзицији, као што је наша, где сваки „играч” са стране гледа како да српски национални интерес претвори у свој.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.