Хашки језик за Русе

Европска идеја о међународном суду за злочине у Украјини је као „плафон” цена за руски гас или нафту. Можда и може да се договори, али не може да ради посао ако Русија није поражена и ако нема савезнике. А сав досадашњи ток догађаја показује да борбе на ратишту у Украјини између Русије и НАТО-а имају секундарни ефекат, док је на другим плановима, економском и геополитичком, у току прекомпозиција снага.

ПЛАФОН ЦЕНА: Урсула фон дер Лајен, како је већ пословично брзоплета (пре неколико дана је несмотрено открила број од 100.000 погинулих Украјинаца, па је потом тај део „исечен” из изјаве), врло јасно је рекла да би то био трибунал за руске злочине. Отприлике, исто онако како је Међународни кривични трибунал за бившу Југославију био суд за Србе. Због привида равнотеже тада се судило и понеком Хрвату и Муслиману, али су у том процесу „денацификације” непослушних Срба и потирања успеха који су сами постигли у рату – они били једини циљ. Симболично, преводиоци са суђења су били Хрвати и говорили су хрватски језик, па су га деца рођена у Србији деведесетих, која би „ухватила” преносе на телевизији мало тога разумевајући, називала хашки језик.

Председници Европске комисије се чак није ни омакло да каже да ће се судити за почињене осмогодишње украјинске злочине у Донбасу или стрељање руских војника који су се предали. Верујем да би с посебним задовољством било организовано да се Путину и руским политичким и војним званичницима суди на украјинском и да на крају сваког претресног дана морају да кажу: „Слава Украјини.” Само да би то све ишло тако како је замишљено, Русија мора да буде поражена и да 80 одсто човечанства, које не чини тај политички Запад, пристане на „плафон” цену у диктату сваке врсте, који је до сада произвео све англоамеричке агресије, укључујући и последњи рату Украјини.

„ОСТАТАК” СВЕТА: Да побуна „остатка” није тек пусти сан народа који више не могу да трпе ту хегемонију, види се и по потрошености и безидејности тог колективног Запада. Тактике које примењују већ 30 година – пре него што употребе силу – више не пролазе. Обојене револуције не успевају ни у Бањалуци, ни у Минску, ни у Астани, а камоли у Москви. Лоше су се завршили амерички ратови у Авганистану или Сирији. То не значи да их још неће бити, напротив, али показује да је поредак начет и да се тај „остатак” света може договорити да установи трибунал за делиоце „демократије” који су нанели више зла човечанству него што бележи цела његова историја.

(Фото EPA-EFE/Sergey Dolzhenko)

Ово више није прича о Ираку, Либији, Србији, Сирији или Русији. Ово је прича о промени поретка у коме би једног дана могло да се суди за махање епруветом с наводним антраксом Колина Пауела у СБ УН пре напада на Ирак, за Палмиру, Триполи, Кабул, Маркале, Крајину, Братунац, Рачак...

Могла би да буде покренута и прича како је Урсула фон дер Лајен као министарка одбране упропастила немачку војску пре него што је послата у заједничке бриселске институције и постала претеча уништавања националне суверенистичке политике у Европи.

БУМЕРАНГ: Није ни цела Европа слепа и нема, а њени октроисани брижљиво припремани лидери који раде против својих нација могли би се наћи у ћорсокаку. Док обавештајне службе, које предводи британска, пласирају у медије вести о томе да је Путин на самрти и да му се спрема преврат, а руска офанзива у глибу у Украјини, на европском континенту падају владе, пада економија, нестаје индустрија. Да, тачно је да „Бербокове” и „Фон дер Лајенове” „заврћу” руке европским лидерима за рачун својих ментора, али многи од њих с тог политичког Запада само чекају тренутак када ће се указати прилика или ће их натерати унутрашњи притисак становништва да се измигоље из тог злокобног загрљаја.

„Безубе” мере којима се прети Русији, али и не само њој, како би се показало јединство колективног Запада, пропашће ако Москва одржи реч и престане да извози нафту у државе које хоће да јој плате онолико колико оне мисле да треба. Тако се догодило и са гасом, који сада Москва извози дупло мање, а зарађује на њему дупло више. Исто је и с течним гасом. ЕУ у тишини купује руски ЛНГ и, како примећује Блумберг, од јануара до септембра ове године на њега је потрошила рекордних 13,5 милијарди евра, пет пута више него претходне године.

Француска и Белгија, рецимо, „помогле” су Русији да постане други највећи добављач ЛНГ (после Катара) јер америчког нема довољно и прескуп је. Дакле, ефекат санкција је управо супротан и показује да је тренд прекомпозиције неповратан.