Среда, 01.02.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: ВИДА ОГЊЕНОВИЋ, драмска ауторка и редитељ

Чудна судбина српске поетесе

Милица Стојадиновић Српкиња је синоним трагичног раскорака између заноса и стварности. Ми не можемо данас да судимо о природи њеног књижевног дара
(Фото: лична архива)

Милица Стојадиновић, а потписује се Српкиња, кћер је Врдничког проте Василија – Аве Стојадиновића, зову је Врдничка Вила. Има три брата и сестру и сви су школовани. Милица је најлепша девојка у Срему, а не верујем да ни у Бачкој има лепше...

Управо овако је Вида Огњеновић представила Милицу Стојадиновић Српкињу, којој је посветила своју нову представу „Поетеса”, а у којој потписује текст и режију. Вук Стефановић Караџић је волео као своје дете и називао је „моја кћи из Фрушке”. А Његош је говорио: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори.”

Премијера „Поетесе” је вечерас (4. децембра) од 19.30 сати на сцени „Јован Ђорђевић” Српског народног позоришта у Новом Саду, које је уз Нови тврђава театар копродуцент представе. Костимограф је Јелисавета Татић Чутурило, сценограф Жељко Пишкорић, музика Никола Чутурило.

У глумачкој екипи су: Наташа Станишић, Предраг Момчиловић, Гордана Каменаровић, Тамара Станисављев, Миодраг Петровић, Јована Балашевић, Гордана Ђурђевић Димић, Јован Нешковић и други.

– Да, то је цитат из драме „Поетеса”. Тако Милицу њен сусед, млади свештеник из Врдника, Јован, представља гостима у кући Вука Караџића у Бечу, где је те вечери главна вест била да се у Срему појавила млада песникиња којој су већ објављене песме у новинама. О њеним стиховима, међутим, није ништа рекао. Очигледно га је њена лепота више очаравала него њена поезија – казује за „Политику” Вида Огњеновић и објашњава зашто је баш ову особену Српкињу изабрала за свој нови сусрет са позоришном публиком:

– Занимала ме њена појава у књижевности још од првих школских сазнања о њој, у ствари, сви смо се примили на анегдоту да је Његош скоро подлегао искушењу и зажалио што је под мантијом, па не може да има такву лепотицу за кнегињу. Њене песме су биле нечитке и плесниве за мој тадашњи успаљени ђачки укус. У ствари, тек кад сам добила књижевну награду њеног имена, бацила сам се на читање и ишчитавање њеног дела, јер ме било срамота да тако мало знам о њој. Тада ми је дошла до руке изванредна књига др Радмиле Гикић Петровић о Милици Стојадиновић Српкињи, и схватила сам колико је дрипачки површно наше знање о првој књижевници на овом језику. Дивила сам се и дивим се врхунској научној акрибији и вољи да истражи и проучи животне и књижевне податке о овој необичној песникињи. Почела сам опсесивно да се бавим чудном судбином те поетесе. Одмах сам видела драмски набој у том материјалу, али ми је било јасно да не треба да пишем биографску драму, иако је њена биографија веома „драматична”, како се то каже за несвакидашње животописе. Но, мене је, ипак, много више занимао њен ништа мање „драматични” сукоб са самом собом.

Из ког угла ћете осветлити комплексну личност и судбину Милице Стојадиновић Српкиње?

Замислила сам то као сценску расправу о узроцима те њене неснађености. Она је, по свему судећи, жарко желела да све поравна, да свој поетски дар нивелише са обичајима, да не нарушава свој статус удаваче и не занемарује породичне обавезе које је имала као кћер и сестра. Затим да сања, да чезне за љубављу, да помири љубавна осећања и смерност. Но, није ишло. Превише је ту било непознаница за младу девојку...

Шта је то особено у њеној личности због чега сте јој сценски удахнули живот? Чиме вас је освојила?

Особена је њена искреност и одсуство сваке позе и надмености. Она је са неким дечјим патриотским заносом ушла у поезију, сматрајући то својим позвањем. Њен занос је био романтичарски искрен, али она није имала праву поетску храброст да се слободно изрази, већ се служила песничким реторским шаблонима. Моју пажњу је највише привукао њен страх од себе, од свог талента, то је било средишно полазиште за моју сценску расправу.

„Лако је вама да тако причате, ви познајете само љубавне јаде, а мој род је још у ранама. Пет векова ни свог језика, ни школе, ни наслеђа, ни писма, све туђе и туђинско, па како да не осећам тај горки наш чемер?”, речи су Милице Стојадиновић Српкиње. Колико је деликатно проникнути у њен комплексни свет?

Да, то су речи Поетесе, јунакиње у драми, а није цитат неке њене историјске изјаве. Она се у драми препире са песником и преводиоцем, Лудвигом Франклом, који је преводио и њене песме. Брани се од његових оптужби да њена поезија врви од високопарних тирада о национу и далекој прошлости, а глува је и слепа за живот који је око ње. Њој су у ствари стално помало поповали, натурали су јој нашу варијанту тадашњег, у развијеним срединама већ прихваћеног модела „женског писма” претежно лирске интонације. У нашем схватању жене, ако би се којим случајем прихватила писања песама, њена поетика би морала заповедно да се заснива на спектру осећања „мајке, сестре и љубовце”. Е, па Милица није хтела да следи тај клише. Изабрала је други, патриотски, а то је да пише јуначке песме по узору на славне славјаносербске поете. За разлику од романтичног цвркутања, то су махом биле реторички напрегнуте, лоше римоване и стилски прилично недотеране песме, Но, кад боље размислимо, у једном је она ипак била за корак испред свога времена. Бранећи своје право да пише о чему хоће и како хоће, несвесно је бранила ауторску слободу израза.

Чега је Милица Стојадиновић Српкиња синоним?

Синоним је трагичног раскорака између заноса и стварности. Ми не можемо данас да судимо о природи њеног књижевног дара. Погрешно је мерити га данашњим мерилима. Као песникиња јавила се прерано, у време бурно и нимало податно за лирику која се од ње очекивала. Затим, књижевна средина још није била ни издалека зрела за њену појаву. Зато је остала без праве процене и подршке колега. Не, није била одбачена, али ни на прави начин прихваћена. Прихватили су је више као необичну реткост и нову, смелу појаву у домаћој књижевности, него као истински песнички глас. Њом су могли да парадирају у књижевним салонима у Бечу и Пешти као симболом еманципације, док су код куће њене песме сматрали удворичким, јер је писала посланице владарима и комеморативне тужбалице за виђеније покојнике. Она је занесено песнички тумарала кроз своје и туђе инспирације, ни у једном од понижених светова код куће. Сама, жељна потврде, а недокучива и усамљена.

Положај жене у заједници је вечна тема. Какав је њен статус у нашем времену?

Данас је сасвим другачији. Друштво је далеко одмакло у освајању равноправности полова. Сад више није борба за идеју, него за њену доследну примену. Изузетак су друштва где је на власти једна врста модерније теократије, односно где црква није одвојена од државне управе. У тим земљама положај жене строго подлеже религијским правилима.

Милица Стојадиновић Српкиња се сматра првом женом која је била репортер – извештавала је о бомбардовању Београда 1862. године. Последњу деценију свог живота провела је у Београду, где је умрла 1878. године потпуно заборављена и сиромашна. Какву вам је запитаност донела њена судбина?

Требало би да чешће проверавамо да ли смо као заједница довољно оспособили своја друштвена чула за изузетност. Опасно је ако смо и даље дивљачки спремни да натерујемо свет да има искључиво наш лик. Опасно је да смо стално на опрезу да нам некажњено промакне неко ко се талентом, идејама, или учинком узвиси изнад нас, па да га немилице хватамо за ноге и довлачимо назад на земљу, у просек и поредак, међу нас.

Бављење позориштем у Србији подразумева разне компромисе. Како је трајати на том путу?

Одговорићу као Хамлет кад га питају како је – покорно хвала, добро, добро, добро. У ствари добро је трајати на том путу, јер позориште живи од тога што се у њему и привид узима озбиљно. Е, то ме држи да том путу.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.