Највеће могуће опште добро за једну нацију

Свака нација, једнако као и сваки појединац, увек тежи свом највећем добру. То добро треба препознати, утврдити му тачне границе могуће остварљивости и реалне најподесније путеве његовог остварења. Свако, па и највеће добро мери се корисношћу која прожима садржај појма интереса да се она оствари. Интерес притом није само повезан с нашим потребама, већ и са вредностима, односно нашим вредносним системом. Општи, заједнички интерес се одређује заједничким вредностима датог друштва. Отуда сваки интерес има неизоставно поред економске и политичке и своју психолошку димензију.

Национални интерес би се у најкраћем могао одредити као пројектовање и остварење највећег могућег општег добра за неку нацију и њену политичку заједницу у датом времену.

Слобода је од највеће могуће важности за сваког човека и сваку нацију. Толико важна да се за њу често и лако масовно умирало. Безбедност друштва као несумњиви национални интерес увек нам је веома важна и као општа и као индивидуална, односно посебна јер је човек биће страха, које се са страхом и плачем рађа, с бројним малим и велики страховима се суочава целог живота и на крају умире са страхом од свог нестајања и ништавила. Зато је и човеку и колективу потребан осећај сигурности који елиминише или бар умањује страх и чини му живот подношљивијим. Нема друштва у коме владајући нису у обавези да друштву у целини обезбеде слободу и безбедност живљења.

Добар живот као циљ појединца и његове заједнице никада се није сводио само на подизање личног стандарда, већ је увек подразумевао и добро осмишљен и реализован концепт што је боље могуће уређене заједнице са што већим правима за све.

Територија је услов без кога нема не само доброг већ икаквог живота. Све што постоји има своју макар минималну територију. Осигурање целовитости и довољности те територије је трајан задатак политике и један од кључних разлога њеног постојања. Зато свачији национални интерес обухвата добар, што увек значи и безбедан живот на сопственој територији. Што је територија већа, људско биће је по правилу срећније. Баш као што човек тежи да увећа квадратуру свог стана, сагради већу кућу, увећа имање или плац своје викендице, свеједно, напросто јер се због тога боље осећа, а боље се осећа не само због задовољења свог, више нагона него потребе за поседовањем и благостањем, него и стога што се осећа сигурније на што већој територији коју поседује, исто тако људски колективитети теже увећању или бар очувању своје територије на којој живе и то проглашавају за доминантан национални интерес. Свако умањење територије на којој нација живи с правом се сматра угрожавањем, а не само неиспуњавањем националног интереса.

Најефикаснији инструмент остваривања националних интереса је без сумње држава која треба да их идентификује и изврши њихову артикулацију и агрегацију ради њиховог усклађивања и постизања рационалне синтезе националних интереса, будући да национални интереси могу бити и делом, па чак и у потпуности међусобно противни, што је сасвим у складу с људском природом. Из оваквог одређења националног интереса види се да је он променљива категорија, тачније да његов садржај и његова пројекција, као и његова остварљивост стоје увек у већој или мањој мери у релацији зависности од времена и услова у којима се тај национални интерес исказује.

Међутим, та променљивост националног интереса никада не иде предалеко од општеприхваћених категорија општег добра, као што су слобода, безбедност и добар живот у добро уређеној заједници, а на својој територији. Оно што се може драстично мењати и обично у историји и мења јесу услови у којима се формира и настоји остварити национални интерес. Они су оно што утиче на модификовање нечијег националног интереса. Рат, окупација, глад, болест током историје били су свакако битни чиниоци редукције много чијег националног интереса, па и националног интереса српског народа. С друге стране, може доћи и до оснажења нечијег националног интереса услед промене спољнополитичких околности, као што је, рецимо, ојачање и снажна подршка неке пријатељске земље да се тај национални интерес оствари. Нема сумње да се вековни национални интереси хрватског народа не би могли остварити крајем прошлог века да се нису променили међународни услови њиховог могућег остварења услед наглог ојачања Хрватској традиционално наклоњених земаља. Међутим, и редукциону и подстицајну, односно трансформациону моћ ових и других чинилаца треба најчешће схватити као много чиме лимитирану и са становишта историје увек временски ограниченог трајања.

У периодима интензивне присутности редукционих фактора национални интерес се не би потпуно променио већ би се само мање или више редуковао или увећао у складу с датим околностима, остајући у суштини увек исти. Тада би услед угрожености појединца и нације у први план природно изронила димензија нагона за преживљавањем, како појединца, тако и нације у целини. Међутим, чим опасност мине, национални интерес увек израња у свом изворном и сталном обличју и са пуним захтевним капацитетом који подразумева озбиљно политичко прегнуће у смислу осмишљавања начина досезања постављених националних циљева и одређивања што краћег времена у коме ће се они остварити јер човекова жудња за остварењем среће спада у највеће људске страсти, а страст се увек препознаје по томе што тежи да се одмах задовољи. Отуда је пред политичким репрезентантима сваке нације трајни и увек ургентни задатак задовољења националног интереса у највећој могућој мери и у што краћем могућем року. Онај политичар који мисли да је могуће владати, а не задовољити потребе и интересе нације као изразе њене опште воље, засигурно је промашио професију и може само доживети горку политичку судбину.

Притом, политичари морају имати на уму да је задовољење потребе и интереса сваке етничке заједнице, што значи и српске, могуће остварити само стратешким приступом јер свака политичка заједница од најједноставнијих облика политичког заједништва до најсложенијих савеза држава почива на заједничким интересима и потребама. Без добре стратегије није могуће остварити ни најтачније препознати ни најбоље дефинисан национални интерес. Такође, ни највећи национални интерес никада не може бити реализован до краја ако се не претвори у општеважећу норму, односно у право.

Међутим, препознати, па и артикулисан, па и нормативно уобличен општи интерес остаје апстрактна категорија све док не постане остварљив у својој посебности, то јест у пољу задовољења посебних људских интереса. Најбољи пример тога је сфера слободе.

*академик