„Црне шамије” поново међу Србима

Крагујевац – У дупке пуној сали Књажевско-српског театра првог децембра је приказан филм „Црне шамије”, посвећен Крагујевчанкама које су после стрељања у Шумарицама 21. октобра 1941. године основале женски покрет отпора, јединствен у окупираној Европи и историји илегалне борбе и ратовања. „Црне шамије” су трећи документарни филм Мирка Чикириза, оснивача новог политичког покрета „Крагујевац престоница, Србија краљевина”, који се бави догађајима из Другог светског рата и осветљава трагичну судбину припадника Равногорског покрета (РП) и Југословенске војске у отаџбини (ЈВуО) под командом Драгољуба Драже Михаиловића. Премијерном приказивању филма присуствовао је и владика Јован, са свештеницима Епархије шумадијске Српске православне цркве.

„Црне шамије” су женска илегална организација која је током Другог светског рата у Србији имала неколико хиљада чланица, а нуклеус овог антифашистичког и антикомунистичког покрета чиниле су матуранткиње и учитељице из Крагујевца и околних села, којима су Немци у крвавој одмазди октобра 1941. побили најмилије, браћу, децу, мужеве.

Покрет је добио име по црним марамама које жене носе у знак жалости за преминулима, а из првобитне идеје о освети родила се добро организована формација која се бавила обавештајним радом и прикупљањем оружја, хране и медицинског материјала за припаднике четничког покрета. „Црне шамије” су биле познате по дубокој конспирацији, а из илегале су изашле 1944. године, када су чланице ступиле у отворену борбу са окупатором и формирале Женски равногорски покрет санитета – ЖРОС.

Филм Мирка Чикириза прати судбину припадница „Црних шамија” током Другог светског рата, али расветљава и догађаје по ослобођењу земље, када су комунистичке власти спровеле невиђен терор над српским становништвом.

У затворским мучењима и свирепим убиствима, које по наређењу Јосипа Броза спроводе официри Озне и партизанске јединице састављене од муслимана и усташа, страдало је и много припадница „Црних шамија” које су успеле да преживе повлачење четничких формација кроз Босну у зиму 1945. године. Главна јунакиња филма, Радмила Божић, оснивачица „Црних шамија”, ћерка проте Андре Божића који је стрељан у Шумарицама, бачена је у Дунав са каменом око врата. О зверствима комуниста говори и епизода о Стамени Јовановић Зеки, од чије су утробе затворски чувари који су је заклали припремили оброк за њеног оца који је био одвојен и заточен у другој ћелији.

У филму се говори и о Милки Баковић, сестрама Вери и Радмили Сарамандић, које су биле изузетно активне у покрету, али се помињу и оне припаднице „Црних шамија” које су после неиздржљивог мучења пристале да раде за комунистичке службе, потказујући своје другарице, као и преживеле припаднике РП и ЈВуО који су се крили у земљи или дијаспори.

„Црне шамије” су после рата пале у заборав, о њима, њиховој херојској борби и мученичком страдању деценијама није смело да се говори. О тим храбрим женама су у филму Мирка Чикириза говорили су њихови потомци и преживели припадници четничког покрета. Улогу „Црних шамија” у патриотској борби осветлили су и стручни сарадници на филму, историчари Љубинка Шкодрић, Немања Девић, Срђан Цветковић, Ненад Ђорђевић, Милосалав Самарџић, те писац Слободан Ћировић.