Гај Ричи: Ухвати двоцевку и сними храбро филм

Џеда, Саудијска Арабија – Када се после искуства у музичкој видео-индустрији појавио на сцени са кратким филмом „Тежак случај” (1995), британски сценариста, редитељ и продуцент Гај Ричи скренуо је на себе пажњу као потенцијални „европски Тарантино”, али је већ 1998. са својим дугометражним првенцем „Две чађаве двоцевке” показао да у њему има и доста оригиналности. Гај Ричи спада у оне ауторе који на волшебан начин у својим делима спајају и жанровску индустрију забаве и филмску уметност, и то је пре две и по деценије и препознато.

Редитељ „Двоцевке” и филмова „Снеч”, „Стар”, „Уграби”, „Револвер”, „Сумња”, „Рокенрола”, серијала „Шерлок Холмс”, „Шифра – Ујак”, „Краљ Артур: Легенда о мачу”, „Аладин”, „Господа”, „Дани гнева” (Холивуд је такође његово радно тле) на самом почетку 2. РСИФФ – међународног филмског фестивала у Џеди у Краљевини Саудијској Арабији примио је „Златног јусра” – награду за изузетан допринос светском филму и за каријеру, коју додељује Министарство за културу КСА и министар Бадер бин Абдулах бин Мухамед бин Фархан ал Сауд (Бадер ал Сауд). У сусрету са овде присутним међународним новинарима Ричи је показао задовољство, а на серијал питања типа: „Како гледате на то да награду добијате у земљи која и даље добија критике на рачун непоштовања људских права, укључујући и права жена и ЛГБТ популације”, редитељ је јасно и гласно одговорио:

– Све ово посматрам кроз креативни аспект и заиста сматрам да је позитивна сарадња пут напред за све, а себе могу да опишем и као великог обожаватеља овог региона јер сам снимао и у Бахреину и у Јордану. Желели бисмо да снимамо више филмова у овом делу света. Били су љубазни да ме позову овде и заиста нисам видео добар разлог да кажем не.

У кратком сусрету за „Политику” Ричи још открива да ће из Џеде отићи и до северозапада КСА у Ал-Улу, регион који је привлачан филмским ствараоцима као атрактивна локација за снимање. За себе каже да је „велики обожавалац културне сарадње и подстицања креативности и у сопственом жанру и у овом делу света” и да ће „док год се бави снимањем филмова чинити све да и друге подстиче и охрабрује”.

Иначе, Гај Ричи је стигао у Џеду свега три дана пошто је завршио снимање телевизијске серије коју је радио као неку врсту римејка сопственог филма „Господа”. Каже и да ће у фебруару „Парамаунт пикчерс” почети да снима шпијунски трилер о Другом светском рату који би се могао звати „Министарство неџентлменског рата” (са Хенријем Кавилом и Ајзом Гонзалесом), а такође открива да ће се његов последњи филм „Тумач” који је већ снимио, са Џејком Џиленхолом у главној улози, сада званично звати „Завет” и под тим насловом ићи у биоскопску дистрибуцију и да му је велика жеља да у наредних годину дана проба да започне снимање римејка „Дизнијевог” популарног „Херкулеса”.

– Волео бих да будем стално заузет што је више могуће и да некако успем да снимам и до три филма годишње. Тешко? За мене није, јер ја тако волим и то ми се свиђа. Не смета ми још увек брзи темпо. Завршим неки посао, седнем у авион, па се вратим на посао и све док не играм превише агресивно са џет-легом, могу да будем невероватно срећан што стално радим – каже Гај Ричи.

Одговарајући на моје питање о глумцима, највећим холивудским звездама попут Тома Круза и Бред Пита који су заиграли у његовим филмовима, Ричи је рекао:

– Бред Пит се тако невероватно уклопио у филм „Снеч” иако се пред снимање бринуо због акцента, а показао се као мајсторски неухватљиви и несхватљиви борац голим рукама, а он и Џејсон Стејтон, с којим стално радим, дали су овом филму толико много добра.

Коментаришући жанр криминалистичког филма којем је веран на свој јединствени начин, Ричи каже и следеће:

– Овај жанр ми је фантастично одговарао, али у једном тренутку сам схватио да то не могу да радим до краја живота. Треба мењати жанрове и добро их је мењати како би се изашло из зоне комфора и дошло до нове дозе ентузијазма. То је и за индустрију у целини веома добро. Отварају се тако простори за много више садржаја. Процес снимања филмова и способност да имате свој сопствени глас у жанру који вам је потпуно стран може да буде изазов на прави начин.

На питање колико заиста ужива у новим изазовима, сада после готово пуне три деценије филмског стваралаштва, Гај Ричи је одговорио:

– Не само што уживам већ сам постао и много лукавији у вези са састављањем буџета, што је нешто са чим филм и почиње. Без буџета нема филма, а мени је дуго било у глави да само желим да снимам, о новцу нисам ни волео ни умео да размишљам. Међутим, сваких десет милиона долара улагања чини велику разлику и постајете паметнији у погледу тога шта филмови могу да ураде ако их добро прилагодите тржишту. И у томе сам постао много бољи, јер нико не воли да губи новац.

И Гај Ричи мора да живи у финансијској реалности која се додатно компликује развојем стриминг платформи и посртањем биоскопа. Свестан је да се тржиште доста променило, нарочито у периоду ковида и локдауна, и да сада треба и боље разумети и проучити и „мрачну уметност маркетинга” у стриминг бизнису у односу на биоскопе. А коментаришући и питање о критикама на рачун неких од његових филмова који нису добили и врхунске оцене, Ричи је уз осмех изјавио:

– Знате како, оцењују вас најчешће на основу очигледног успеха или очигледног неуспеха филма у биоскопима, у смислу зарађеног новца, и у томе лежи најчешћа „пресуд” за оно што сам урадио. Нема потребе да било шта објашњавам. Или вам се свиђа или вам се не свиђа филм, а толико је много хипербола у критичарским оценама и судовима да све то не треба схватити буквално...

Крунисани краљ Боливуда

Сам помен боливудске мега звезде, вишеструко талентованог индијског глумца Шахрух Кана, у сећања призива тренутак када је на џиновском тргу Ђема ел-Фна у Маракешу (Мароко), неких четири хиљаде људи играло и тапшало уз музику из филма у којем је играо. Реакција на његово присуство на 2. РСИФФ у Џеди је слична. Шахрух је обожавани глумац и у овом делу света.

На великој сцени и њему је уручена награда „Златни јуср” за свеукупну каријеру, а ту исту сцену је са лакоћом обасјао тако невероватним шармом и харизмом, чему нису одолели ни Шерон Стоун ни фестивалски председник Оливер Стоун, подаривши му и своје срдачне аплаузе и своје искрене осмехе...