Силовање приче о Дачићу и силовању

Све што објављује амерички портал „Хафпост” jе најобичније смеће и увреда за све пристојне људе на свету. Један угледни новинар нам је рекао да су чланци „ Хафпоста” „скандал епских размера” и вређање свих жртава нацизма. Новинари овог портала су учили посао од старијих колега, који су ћутали док је нациста Курт Валдхајм девет година био генерални секретар УН, и још шест година председник Аустрије. О томе нису написали ни реч, али зато њихови ученици данас слободно пишу о чему год хоће, и тако дирају у живу рану свих жртава нацизма.

На шта би личило овакво писање о једном од најутицајнијих светских портала? На обично смеће. И зато не пишемо тако о „Хафпосту”, али велики „Хафпост” је баш тако писао о Ивици Дачићу, као с почетка овог текста.

Проблем за ХП је што је Дачић, као представник државе Србије уопште дошао у Лондон на међународну конференцију о превенцији сексуалног насиља у ратовима. Није спорно о чему је говорио, него зашто се уопште појавио тамо. Анонимни саговорници „Хафпоста” су се згрозили над присуством Дачића (ко су ти људи), згрозила се по службеној дужности  и министарка из Приштине Доника Гервала Шварц. Бесна је била и посланица конзервативаца у парламенту Алиша Кернс и њен лабуристички колега Стивен Даути, који зна о чему се ради, јер је пре два месеца обишао приштински меморијал жртава силовања?!

Све заједно, напад моралне панике, која међу лењим западним новинарима и политичарима којима је Балкан „тезга”, није изумрла ни 20–30 година после балканске драме.

Силовање приче да између Дачића и силовања на Косову и Балкану треба да стоји вечни знак једнакости, најбизарније је и највише излизано, када му дају надимак „мали Слоба”, што је урадио и „Хафпост”. Када се по ко зна који пут на Западу против Дачића потегне овај „аргумент”, онда човек мора да буде личан.

Током 90-их, као члан Главног одбора СПО-а и потпредседник омладине СПО-а, страствено сам се борио против свега што је Милошевић тада представљао и што је радио. Никад нисам чуо да Дачића било ко зове „мали Слоба”. Дачића, чак, нисмо ни сматрали за важног противника, борили смо се против Милошевића, његове жене и њиховог унутрашњег круга, које смо сматрали кривцима за све што се догађа у Србији и на Балкану. Дачић, просто, није био у том кругу, а ко је био не треба да набрајамо. Погледајте списак осуђених српских званичника у Хагу за злочине почињене у Хрватској, Босни и, наравно, на Косову, и то је мање-више тај круг. Део њихове кривице су и силовања, која су по региону чиниле звери које су биле под њиховом командом.

Узимање Дачића на зуб овим поводом је, у ствари, олињали покушај да се данашња Србија поистовети са оном од пре 30 година, ратном, изолованом, Милошевићевом Србијом. Дачић се узима на прву лопту као неко ко је „био ту” када се све дешавало, без обзира на то што о политици СПС-а одлучује тек од 2006, када је постао његов председник. А преузео је СПС не по наследној линији са Милошевићем, већ упркос њему, супротстављајући му се и мењајући политику која је упропастила и Србију и СПС током 90-их, у које „Хафпост” жели да је врати. Дачић је на челу партије сменио истог тог Милошевића, чији је кобајаги „мали”, и почео да реформише социјалисте, оно што је „прави Слоба” требало да уради још 1990, кад је било време. Тада је Милошевић из Хага подржавао друге кандидате у партији а на председничким изборима је дао подршку радикалу Војиславу Шешељу, а не кандидату своје партије.

И не само у СПС-у, Дачић је у центру сваког чворишта у којем се Србија нашла у последњих 15 година после којих је и престала да личи на саму себе из 90-их. Уместо Коштунице и Николића, тада радикала, 2008, изабрао је савез са Тадићем што је омогућило наставак пута Србије ка ЕУ, а у исто време настанак СНС-а са новом политиком. Заједно са Александром Вучићем четири године касније послао је у историју Тадића и његове демократе, тада дубоко заглављене у корупцију и катастрофалне економске одлуке. Заједно отварају приступне преговоре са ЕУ, али и разговоре са косовским Албанцима чија је сврха управо да се 90-их никада више не понове ни Србима ни Албанцима, а да се незавршени национални послови не остављају потомцима као клица неког будућег рата.

Не ради се, дакле, о томе што је неко у Лондону побеснео што се Ивица Дачић, лично, обраћа конференцији о жртвама силовања у рату. Проблем је што неко не може да поднесе што је Србија, уопште, позвана на тај скуп, проблем је што и после 30 година, и свих промена, није избрисана као политичка, па и географска чињеница.

Не вреди ништа што су и Вучић и Дачић у протеклих десет година били гости, или домаћини, свим лидерима са Запада, што су, на крају, већ пуну деценију у разговорима са свим владајућим гарнитурама косовских Албанаца и траже решење. Данашња Србија није део проблема, како би хтели да покажу саговорници „Хафпоста”, она је део решења, штавише његов главни састојак, без којег је решење немогуће.

С друге стране, перјанице овакве љутите реторике углавном су у Хагу, оптужени за тешке ратне злочине над Србима, па и својим сународницима Албанцима. Не постоји гарнитура власти у Приштини која може за себе да каже да је „чиста” од ратних злочина, колико год се људи попут Донике Гервале Шварц и многих пре ње трудили да своју ствар представе као медицински стерилну. Они нису љути због Дачића, сутра ће бити љути због Вучића у некој сличној прилици, него су бесни због Србије која је имала снагу да се промени, да уради нешто за шта сами нису способни. Ни дигитални „Хафпост” не може ту бити од помоћи, кад стереотипима из прединтернетске ере покушава да оцрни данашњу Србију. Иза свега остаје доста смећа, које ће морати сами да покупе.

Директор Међународног института за безбедност