Хоћу фудбал, нећу позориште

​Светско првенство у Катару готово да нисам ни погледао. Једноставно, не занима ме. Заправо, не занима ме тзв. модерни фудбал у коме је убијена свака могућа страст. Нешто сам о томе писао у претходној колумни, али замолише ме неки моји добри познаници са трибине да мало разрадим тему, па ево одлучих се да бацим на папир који су разлози мог личног гађења према савременом фудбалу, а посебно према великим такмичењима.

Дакле, фудбал сам, поред тога што сам на северној трибини одрастао, дуго година и тренирао. Моји клинци данас, такође, тренирају фудбал. Једноставно, код Ђукановића на огњишту ствар је кућног васпитања ватрено навијати за Црвену звезду. Ипак, веровали или не, ја се баш обрадујем када Црвена звезда не уђе у Лигу шампиона. Наравно, новац је важан фактор и разумљиво је да би тих у старту пружених 20 милиона евра за Звезду невероватно значило, што када се додају рекламе, права преноса утакмица, карте, можда који бод или победа, та цифра би нарасла још три пута толико и то је за наше услове фантастичан новац. Но, то такмичење ми се буквално гади, јер се претворило у друштво сулудо богатих клубова где не постоји ни минимум страсти, нити било какве равноправности, а амбијенти на стадионима су таман такви да је ватренија атмосфера у опери. Када је Звезда играла Лигу шампиона, гледао сам против Наполија, док утакмице са Ливерпулом и ПСЖ-ом нисам хтео да гледам и дао сам карте. Једноставно, никакву страст нисам осетио да би ме ти мечеви привукли да их гледам.

Иначе, богати клубови желе да имају богату публику, односно они се гаде правих фудбалских навијача. Њих сматрају пролетеријатом ком би требало забранити право да уђе на стадион, што иначе чине кроз ненормалне цене претплатних карата, које за већи део истинских љубитеља фудбала нису доступне. Отуда и лажна слика како у Енглеској нпр. нема хулиганизма на стадионима. Нема га, јер навијачи немају паре за улазнице, али зато дивљају по баровима око стадиона. Ови што купују годишње улазнице по Премијер лиги не знају шта значи штедети целе године да би дошао до тог папирића како би пратио свој клуб. Не знају шта значи штедети паре да одеш возом на гостовање. Ту страст никада нису осетили. Данас на Бернабеу, Метрополитану, Емирејтсу, Парку принчева, Алијанц арени, све више и на Енфилду, немате ватрену публику, већ мамину и татину децу којима је суштина доласка на стадион да се проводе у баровима унутар стадионског комплекса, да ждеру виршле и кобасице и да буду виђени на што бољим местима, по могућству у ложи која има једно пет телевизора, врхунски интернет, мини барове и клопу. Ти људи уопште не гледају утакмицу, већ им је битан стадионски садржај. То је класична антифудбалска публика која нема никакву свест када би требало да загрми, када да изврши притисак на судију, да осети моменат када је њиховом клубу потребна јача подршка. Њима је апсолутно небитно да ли им је клуб добио или изгубио, јер им је најбитније да су се сликали за „Инстаграм”. Зато сам ја пресрећан када Звезда испадне у Лигу Европе, јер ту је још, колико толико, остала верна публика. Сиротиња која умире за свој клуб . На крају крајева, ту и има неке равноправности.

Разумем ја потребу за зарадом. Апсолутно ми је јасно да је фудбал невероватан бизнис. Ипак, то не значи да би због проклетог новца требало убити душу игри. На стадион долазим да пружим подршку, да навијам, да вичем, да се противнику следи крв у жилама и да изгуби утакмицу пре него што је изашао на терен, да вршим притисак на судију, да тих 90 минута срцем и душом будем уз свој клуб и да поцепам грло од навијања. Рецимо, никако не могу да прежалим што је укинуто стајање иза голова. Север и југ са столицама ми је нешто најодвратније. Данас се фудбал претворио у тениски меч, где ће се ускоро забранити и цигарета да се запали док траје утакмица. Начин на који се данас гледа фудбал на стадиону, једнак је као како се гледа из фотеље код куће. Недостаје само даљински управљач. Који је смисао тога?

Отуда, све ово како се у Катару одвија, мени лично ствара анимозитет и од самог старта Мундијал ме није занимао. То је скуп екстремно богатих појединаца и антифудбалске публике која се маскира у циркузанте и глуми кловнове по трибинама. Имао сам прилику да идем у Катар и са гађењем сам је одбио. Додатно, када сам тамо видео одређене локалне политичаре из Србије и дебелгузе функционере и тајкуне који су повели са собом жене или љубавнице, срце ми је било на месту што се Богу хвала тамо нисам нашао. Са таквима не могу на стадион, јер ја сам ипак фудбалски навијач, а не циркузант који ће се хвалити да је преко везе добио карте, ишао у провод, ждрао около и унутар стадиона, а да нема појма ни против кога смо играли.

Народни посланик