Да ли деца више верују „Тиктоку” или мами и тати

Крагујевац – Александар Јањушевић (47) је крајем прошле седмице у Народној библиотеци „Вук Караџић” представио своју нову, шесту збирку песама за децу „Тата, буди мој херој”. У крцатој и раздраганој сали било је брижних родитеља, пожртвованих наставника крагујевачких основних школа и колега писаца, али највише деце која су, како сам песник каже, његови најбољи сарадници.

– Деца илуструју моје збирке, читају књиге, коментаришу стихове, разговарају са мном и постављају озбиљна питања. То ме радује. Дружење са децом је драгоцено и надахњује ме – наводи Јањушевић, који је деци, осим стихова, посветио роман „Борис” и збирку драмских текстова „Борба за пролеће”.

Ипак, за нашег саговорника није почело баш све тако спектакуларно. Кренуо је да пише 2006, али годинама о томе никоме није говорио, чак ни укућанима. Све до 2013, када је из штампе изашла његова прва збирка песама „Нека деца буду деца”.

– Први кораци су били стидљиви, бојажљиви. Био сам несигуран и хтео сам да проверим вреди ли ишта то што пишем. У књижарама и код уличних продаваца сам тражио књиге за децу, нудили су ми понешто од Змаја и Ршума, чије сам стихове знао, али ја сам хтео да се упоредим с писцима моје генерације. Њих, нажалост, није било у понуди. Био сам разочаран, али сам ипак скупио храбрости да се опробам на потпуно новом терену за мене – прича Јањушевић, по образовању правник са запослењем на Правном факултету у Крагујевцу.

Јањушевићеве песме су ведре, врцаве и ефектне. Имају одсечан ритам, што деца воле, а у стиховима је увек и понека фора, налик вицу. Сам каже да је део богате традиције српског песништва за децу, од Јована Јовановића Змаја, до Љубивоја Ршумовића и Моше Одаловића, са којима и другује. Колеге и критичари ипак кажу да је изградио свој стил.

– Од сваког нашег песника за децу сам понешто узео, не кријем то, мислим да тако и треба радити. Важне ствари морају да се преносе с колена на колено, традиција и континуитет су битни, нит не сме бити прекинута. Ипак, рецензент моје последње збирке Милоје Радовић наводи како су моје песме заправо испричане приче. То је мој стил по коме сам постао препознатљив и у књижевним круговима – објашњава наш саговорник.

Александар Јањушевић је део неуморних песничких експедиција које посећују школе, библиотеке, и организују бројне фестивале за децу широм Србије, али крстаре и суседним земаља у којима се говори наш језик. Духом авантуриста, без којег не би ни постао песник, сам је организовао фестивал у Крагујевцу под називом „Желим да будем дете”. Прве године, 2019, на конкурс су стигла 52 дечја рада. Ове године је чак 186 дечјих песама било у конкуренцији за награде. На списку такмичара било је ђака из чак 25 градова Србије, Црне Горе и Републике Српске, а у Крагујевац је стигло и 15 писаца за децу.

– Продукција песничког стваралаштва за децу је слаба, а дечји песници више нису присутни на телевизијама као некада. Нису ни популарни као неке ријалити звезде. Зато фестивали на којима се песници друже с децом имају огроман значај за популаризацију поезије и правих друштвених вредности. Модерне технологије су одвећ присутне у нашим животима, а друштвене мреже просто бомбардују децу често непримереним, па и опасним садржајима, због чега писци за децу морају да им изађу у сусрет, да им приближе писану реч. Деци неко мора да каже колико је важно да стекну навику и изграде културу читања. Не знам да ли то родитељи могу, да ли имају времена да се и тиме баве. У хаосу у коме живимо дошли смо у ситуацију да се питамо да ли деца више верују „Тиктоку” или мами и тати – упозорава Јањушевић, отац Софије (17) и Петра (11).

За неке Јањушевићеве стихове написане су музичке композиције, а све његове песме су, у сарадњи са Савезом слепих и слабовидих особа, добиле и своје звучне формате, који се налазе у крагујевачкој библиотеци и библиотеци „др Милан Будимир” у Београду. Поједине песме су доступне и на Брајевом писму.