Недеља, 05.02.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа

Село повратника у беспућу

У Борчану, највећем лепосавићком селу, некада је било 1.600 житеља, имали су своју општину и школу, а сада је ту тек седамнаест душа
Миленко и Јованка пред тором са 30 оваца (Фото Б. Радомировић)

Борчане – Највеће Лепосавићко село, једно од 72 у најсевернијој општини на северу Космета, некада је имало своју општину, где је живело 1.600 српских душа. Сада је ту тек њих седамнаесторо. Реч је о повратницима, који су седамдесетих година прошлог века, због накарадне политике косовских моћника, трбухом за крухом, кренули пут централне Србије. Само их у Крагујевцу има више од две хиљаде, а кршни Борчанци су се обрели и у Краљеву, Смедереву, Београду... Многи су потражили срећу у иностранству.

Кренусмо у Борчане у дану који није обећавао лепоту. Од Сочанице, насеља на магистрали која из Косовске Митровице води ка Јарињу, асфалтним путем до села Мошнице, а онда скоро 20 километара макадамским, излоканим путем.

Тај пут био је разлог што су сељани Борчана, које је имало основну школу са 164 ђака, а та зграда данас зврји празна, отишли пут недрага. Оставили су плодне пашњаке, торове у којима је било по стотину оваца, ови вредни горштаци држали су и на десетине крава, бавили се воћарством, њиве су се таласале од ражи и овса...

Успевала је овде на надморској висини од 1.137 метара и пшеница, а и сада је овде сеју, а веле „род јој раван оном у Војводини”.

Излоканим, изрованим путем, где „нива” прети да се преврне, док шиба ледени ветар с висова, па се смењују ред ледене кише, ред суснежице која реже, стижемо до куће Миленка Раденковића, који је превалио седамдесету и жене му Јованке, коју сви знају као Вану.

Пре 13 година вратили се из Крагујевца, а живели у насељу „Мала пчелица” где су се по одласку скућили скоро сви Борчанци.

„Ајте, не изувајте се”, на вратима нас дочекују Миленко, Вана и њихов син Јаблан, који је већ неко време ту, дошао из Крагујевца.

На нас лаје шарпланинац, кости претрнуле.

„Неће, не бојте се, неће он никог”, да нас охрабри, говори Миленко, покушавајући да стигне шарпланинца, не би ли га везао ланцем.

У кујни, пламти „смедеревац”, на столу ракија и кафа, како се већ домаћински дочекује.

Кућа чатмара, а поред ње нова.

„Вратили смо се 2005. године. Горело ми срце за родним крајем. Пензионисао сам се, а онда смо и Вана и ја видели да нам нема живота у Крагујевцу”, док седимо за дугачким столом, на клупи ослоњеној о зид, говори Миленко, који то јутро беше „положио” овцама, није их терао на пашу.

Имају Раденковићи 30 оваца, краве продали, гаје пчеле, сеју башту подно куће.

Имају три хектара што земље, што шуме.

Проблем им је пут, са првом кишом.

Причају да се с првим леденим кишама ретко ко усуди да се упути у Сочаницу, где морају до продавнице, лекара. Зими, кад сметови навеју и до два метра, из куће излазе само да нахране стоку.

„Пре неку годину насули пут скоро до села. Али, с првим кишама направе се локве, где пешке једва пролазимо. До Сочанице има 17 километара. Пут нам је проблем, али и лекар. Ко се овде разболи, нек сам себи пресуди”, говори Миленко. Супруга Вана, родом из села Јелакца, надовезује се на његове речи: „Да је пута, много би се лакше живело”.

Прича нам да вуну баца, јер нема више коме ни да је да, ни да прода.

Рече, „нема ниједног вуновлачара ни у Лепосавићу, ни у Митровицу... а и онај што је радио у Рашку, више не ради”.

„Издају ме и ноге и руке. Предем оно вуне што ми остало одраније, а овогодишња ми ено у џаковима, немам где да је влачим”, док седимо крај „смедеревца” говори Вана, али и вели да јој „недостају људи, град”.

Излазимо, док се шарпланинац мота око ногу. Уводе нас у новосаграђену кућу. Чекају да се Јаблан ожени, па да снаху ту доведу.

Стала суснежица, пуца поглед на Шаторице, на надморску висину од 1.750 метара, где лети ово сељана што стоку има терају грла на испашу.

Подељено је село на махале – доњу и горњу... остале греде на кућама које су некад биле покривене сламом, на многима се види нови цреп.

Штале, плевње, воћњаци зарасли у врзине, бршљан се обмотао око шљивика, јабучара. Свуд по селу необран шипурак, остале промрзле јабуке на гранама, глог се црвени....

За стадом оваца угледасмо Стојадина Илића. Немаше кад да прича. На звук аута, разбежаше се овце, а он за њима. Чујемо, недавно вукови ушли у село. Улазе и лети.

Појели три овце Живадину Илићу, повратнику из Крагујевца.

„Само сам се мало склонио од оваца, хтедох да узмем мало 'леба, кад имам шта да видим”, док нас уводи у кућу прича Живадин, који је пензију стекао радећи од Љубљане до Београда.

Прошле године му је супруга преминула од короне. Док прича о њој, очи му пуне суза.

„Са сином сам овде, Вратио се и он из Крагујевца. Ја сам јуче дошао из болнице. Десет дана сам лежао у Митровици. Немамо овде лекара, не миле они на нас. А, ко да силази у Лепосавић. Хитна док дође, од нас нема ништа”, јада се Живадин, који је док му је жена била жива држао шест крава, више од 50 оваца и до 300 јагањаца, дневно су сирили 20 кила сира, „брали” пет кила кајмака. Од сира и кајмака некада је месечно могао да заради и до три хиљаде евра.

Гаји малине на више од сто ари. Оставио само једну краву. У дворишту му и трактор и косилица, и сва механизација коју може да има једно моћно домаћинство.

„Вратили би се људи, али немамо пута, немамо лекара. Ево и син ми се вратио, а ја га терам да иде из планине, да се врати у Крагујевац. Неће”, прича Живадин, док нам руком показује куд му је имање, где су кошнице са пчелама.

Јада се да „Албанци из Подујева „сву шуму посекоше”.

Вели, Кфор ретко долази, косовска полиција тек кад би се запуцало, тамо ка Брзанцу, Руцманцу, Шаторицама.

„Нек ми потраје ово здравља, ја одавде више нигде не идем. Вратио сам се из Крагујевца, а многи би се вратили да има пута, да нас бар једном у 15 дана лекар обиђе”, каже нам Живадин на растанку.

Коментари1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Bonanca
Vrednije je ovim hrabrim ljudima i domacinima napraviti valjan put, nego na primer fudbalski stadion u Leskovcu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.