После мундијалског „Дизниленда” стварност ће се вратити

2. РСИФФ

Џеда, Саудијска Арабија – Веома је живо ових дана на Арабијском полуострву. Ријад бележи посету кинеског председника Сија, у Џеди нема кога нема од највећих редитељских и глумачких звезда – гостију 2. РСИФФ, у Катару је светско првенство у фудбалу које се овде слави и прати на екранима широм града и у парковима, а у фестивалској дворани шок и сузе. На великом екрану смењују се кадрови потресних детаља огромне европске трагедије. Оне којој је 1985. године у директном телевизијском преносу сведочило око сто милиона људи.

У Бриселу, данашњој престоници ЕУ, на фудбалском стадиону Хејсел током финала Купа шампиона између Ливерпула и Јувентуса догодило се оно што се и даље сматра једном од највећих фудбалских трагедија свих времена (уколико се изузму недавни догађаји на стадиону у Индонезији), када су пијани и разуларени енглески навијачи пробили ограду, сабили у крај навијаче италијанског тима тукући их каменицама и ножевима, изазвали пад зида од три метра, свеопшти стампедо и проузроковали смрт 39 Италијана и повреде око шестсто људи.

Овај крајње неспортски и свирепо трагични догађај заувек је остао део колективног памћења, а данас – 37 година после, опомињућа је тема изузетног документаристичког серијала „Хејсел трагедија” (од шест епизода), белгијског аутора Жана Филипа Леклера и редитеља Јана Ферхејена, који је приказан у великој дворани фестивала у Џеди. Овај сложени и до најситнијих детаља осветљени документарац настао је према Леклеровој књизи „Хејсел – европска трагедија” (2005), а у интервјуу за „Политику” спортски новинар и документаристички аутор Жан Филип Леклер објашњава генезу њеног настанка.

Жан Филип Леклер (Фото Д. Лакић)

– Још 1998. сам написао биографију легендарног фудбалера Мишела Платинија „Роман једног играча”, која је садржала велико поглавље о трагичном финалу у Хејселу на којем је он био једини стрелац. Мислио сам тада да ће он 13 година након тог догађаја, као бивши најбољи играч света моћи са дистанцом и луцидношћу да се осврне на ову катастрофу која је обележила његову каријеру и живот. Био сам наиван. Мишел Платини је категорички одбио да ми прича о Хејселу тог дана. Више је волео амнезију. За амнезију су се одлучили многи иако је та трагедија утицала на најпопуларнији спорт на свету и заувек га променила.

Због тога сам одлучио да напишем другу књигу, која на хорски начин прича причу о катастрофи, са енглеским хулиганима, углавном италијанским жртвама, белгијским жандармима и играчима два клуба, пре, за време и после догађаја.

 Како је причу ове величине било тешко испричати у форми фикције или у појединачном документаристичком формату, Леклер каже да се сама од себе наметнула идеја о формату серије јер једино то пружа могућност да се из самог корена трагедије испоље сва гледишта у периоду дугом готово четири деценије. Од тренутака пораста навијачког хулиганизма који је коегзистирао са снажењем спортског бизниса па до данас. „За огромну већину преживелих и сведока трагедија на Хејселу наставила је да буде њихова свакодневна реалност”, каже Леклер чији је документарац пун сведочанстава и архивског материјала од којих многи до сада нису виђени. Оно што је још важније, тема попут насиља, управљања масом, колективне одговорности и (не)спортске естрадности није нестала из наратива наше реалности. Леклер у разговору подсећа и на хулиганизам на утакмицама у Француској, али и на стадионима „Црвене звезде” и „Партизана”, памти и убиство навијача Бриса Татона у Београду и набраја многе друге немиле догађаје на фудбалским теренима широм света.

 Хејсел није нестао из наше стварности нити из колективног сећања на насиље, агресију и смрт на месту где то не би смело да се догађа, а на то Леклер каже:

– Хејсел је нешто попут „кула близнакиња” фудбала, попут „Титаника” европског фудбала. Људи су после тога непрестано понављали да то није смело да се деси. А десило се – људи су умирали на спортском догађају. Веома пијани и разуларени енглески навијачи с једне стране и углавном породични и мирни италијански навијачи са друге стране, и ко је крив? У Енглеској ће вам рећи да је крива Белгија, у Белгији ће рећи Енглези, а у Италији кажу да треба окривити Белгијанце што нису спречили или после окривили Енглезе. А главна одговорност је на полицији, политичарима, челницима Уефа и Фифа, јер сви ми који славимо спорт треба ваљда да на утакмицама не будемо жртве насиља и треба да на утакмице идемо са својом децом и супругама, да навијамо и славимо на миру.

Због присуства великог броја екрана на сваком ћошку завиривањем у оно што се тренутно догађа на терену у Катару стичем утисак да је тамо у току велико и лепо мултикултурално славље спорта, а као специјалиста за ову тематику Леклер ми одговара:

– Све ово што се тренутно догађа у Катару је нека врста фудбалског „Дизниленда”. Хулиганима из целог света је прескупо да оду тамо, а у Катару не могу ни да пију алкохол, плаше се средине и закона земље коју не познају, па дакле немају сврху да иду тамо. Зато можемо да будемо срећни што имамо Светско првенство у тако мирној атмосфери у којој људи уживају, али то није реалност фудбала. То је само реалност четири недеље у Катару, али када се сви ови људи врате у своје фудбалске земље и стварност ће се такође вратити. А та стварност, нажалост, и даље подразумева насиље.

Документаристички серијал „Хејсел трагедија” Жана Филипа Леклера и редитеља Јана Ферхејена намењен је пре свега за приказивање на телевизијским каналима, али се са огромним интересовањем и емоцијама може гледати и на великом филмском платну. Уз кратке паузе између епизода...