Четвртак, 09.02.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа
СУСРЕТИ: ЖАН ФИЛИП ЛЕКЛЕР, белгијски новинар и аутор

После мундијалског „Дизниленда” стварност ће се вратити

Изузетан документарац о догађајима на Хејселу много је више од серије о фудбалу и хулиганизму, то је права европска трагедија
Из серије „Хејсел трагедија” (Фото: 2. РСИФФ)

2. РСИФФ

Џеда, Саудијска Арабија – Веома је живо ових дана на Арабијском полуострву. Ријад бележи посету кинеског председника Сија, у Џеди нема кога нема од највећих редитељских и глумачких звезда – гостију 2. РСИФФ, у Катару је светско првенство у фудбалу које се овде слави и прати на екранима широм града и у парковима, а у фестивалској дворани шок и сузе. На великом екрану смењују се кадрови потресних детаља огромне европске трагедије. Оне којој је 1985. године у директном телевизијском преносу сведочило око сто милиона људи.

У Бриселу, данашњој престоници ЕУ, на фудбалском стадиону Хејсел током финала Купа шампиона између Ливерпула и Јувентуса догодило се оно што се и даље сматра једном од највећих фудбалских трагедија свих времена (уколико се изузму недавни догађаји на стадиону у Индонезији), када су пијани и разуларени енглески навијачи пробили ограду, сабили у крај навијаче италијанског тима тукући их каменицама и ножевима, изазвали пад зида од три метра, свеопшти стампедо и проузроковали смрт 39 Италијана и повреде око шестсто људи.

Овај крајње неспортски и свирепо трагични догађај заувек је остао део колективног памћења, а данас – 37 година после, опомињућа је тема изузетног документаристичког серијала „Хејсел трагедија” (од шест епизода), белгијског аутора Жана Филипа Леклера и редитеља Јана Ферхејена, који је приказан у великој дворани фестивала у Џеди. Овај сложени и до најситнијих детаља осветљени документарац настао је према Леклеровој књизи „Хејсел – европска трагедија” (2005), а у интервјуу за „Политику” спортски новинар и документаристички аутор Жан Филип Леклер објашњава генезу њеног настанка.

Жан Филип Леклер (Фото Д. Лакић)

– Још 1998. сам написао биографију легендарног фудбалера Мишела Платинија „Роман једног играча”, која је садржала велико поглавље о трагичном финалу у Хејселу на којем је он био једини стрелац. Мислио сам тада да ће он 13 година након тог догађаја, као бивши најбољи играч света моћи са дистанцом и луцидношћу да се осврне на ову катастрофу која је обележила његову каријеру и живот. Био сам наиван. Мишел Платини је категорички одбио да ми прича о Хејселу тог дана. Више је волео амнезију. За амнезију су се одлучили многи иако је та трагедија утицала на најпопуларнији спорт на свету и заувек га променила.

Због тога сам одлучио да напишем другу књигу, која на хорски начин прича причу о катастрофи, са енглеским хулиганима, углавном италијанским жртвама, белгијским жандармима и играчима два клуба, пре, за време и после догађаја.

 Како је причу ове величине било тешко испричати у форми фикције или у појединачном документаристичком формату, Леклер каже да се сама од себе наметнула идеја о формату серије јер једино то пружа могућност да се из самог корена трагедије испоље сва гледишта у периоду дугом готово четири деценије. Од тренутака пораста навијачког хулиганизма који је коегзистирао са снажењем спортског бизниса па до данас. „За огромну већину преживелих и сведока трагедија на Хејселу наставила је да буде њихова свакодневна реалност”, каже Леклер чији је документарац пун сведочанстава и архивског материјала од којих многи до сада нису виђени. Оно што је још важније, тема попут насиља, управљања масом, колективне одговорности и (не)спортске естрадности није нестала из наратива наше реалности. Леклер у разговору подсећа и на хулиганизам на утакмицама у Француској, али и на стадионима „Црвене звезде” и „Партизана”, памти и убиство навијача Бриса Татона у Београду и набраја многе друге немиле догађаје на фудбалским теренима широм света.

 Хејсел није нестао из наше стварности нити из колективног сећања на насиље, агресију и смрт на месту где то не би смело да се догађа, а на то Леклер каже:

– Хејсел је нешто попут „кула близнакиња” фудбала, попут „Титаника” европског фудбала. Људи су после тога непрестано понављали да то није смело да се деси. А десило се – људи су умирали на спортском догађају. Веома пијани и разуларени енглески навијачи с једне стране и углавном породични и мирни италијански навијачи са друге стране, и ко је крив? У Енглеској ће вам рећи да је крива Белгија, у Белгији ће рећи Енглези, а у Италији кажу да треба окривити Белгијанце што нису спречили или после окривили Енглезе. А главна одговорност је на полицији, политичарима, челницима Уефа и Фифа, јер сви ми који славимо спорт треба ваљда да на утакмицама не будемо жртве насиља и треба да на утакмице идемо са својом децом и супругама, да навијамо и славимо на миру.

Због присуства великог броја екрана на сваком ћошку завиривањем у оно што се тренутно догађа на терену у Катару стичем утисак да је тамо у току велико и лепо мултикултурално славље спорта, а као специјалиста за ову тематику Леклер ми одговара:

– Све ово што се тренутно догађа у Катару је нека врста фудбалског „Дизниленда”. Хулиганима из целог света је прескупо да оду тамо, а у Катару не могу ни да пију алкохол, плаше се средине и закона земље коју не познају, па дакле немају сврху да иду тамо. Зато можемо да будемо срећни што имамо Светско првенство у тако мирној атмосфери у којој људи уживају, али то није реалност фудбала. То је само реалност четири недеље у Катару, али када се сви ови људи врате у своје фудбалске земље и стварност ће се такође вратити. А та стварност, нажалост, и даље подразумева насиље.

Документаристички серијал „Хејсел трагедија” Жана Филипа Леклера и редитеља Јана Ферхејена намењен је пре свега за приказивање на телевизијским каналима, али се са огромним интересовањем и емоцијама може гледати и на великом филмском платну. Уз кратке паузе између епизода...

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Neva
Gledala sam "Hejsel tragediju", odlican film. I na nasim stadionima su prisutni nasilje i droga. Ne shvatam zasto nasa vlast insistira na izgradnji nacionalnog stadiona u Surcinu, kad Beograd vec ima dva velika stadiona. Mozda je sad prilika da drzava, umesto velikog nacionalnog stadiona, ulozi novac u klasicne fudbalske terene sirom Srbije, da se sportom bavi srpska omladina a ne beogradski navijaci-huligani-dileri.
miki
Ili mozda da se uloze te pare za razvoj drugih sportova? U fudbalu se inace vrte ogromne pare, koje u nasem slucaju uopste ne odgovaraju postignutim rezultatima.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.