Избегнут случај Ружди

Један телефонски позив, а потом одлазак на незаобилазну кафу били су довољни да Србија избегне да себи натовари на врат случај „а ла Салман Ружди”. Споразумно, без икаквих судских забрана, упркос противљењу културне јавности, „Беобук” је повукао књигу која вређа верска осећања муслимана. Обе исламске заједнице у Србији осудиле су појаву романа Шери Џонс „Драгуљ из Медине” у нашим књижарама. До излива гнева муслимана виђеног раније у сличним случајевима по градовима Европе није дошло, јер су и Ријасет и Мешихат прихватили извињење издавача и обећали да ће се ангажовати на стишавању емоција верника.

Тачно је да је цензура, не само непопуларна, већ и непожељна у демократским друштвима, пошто директно погађа слободу говора и гуши уметничко стваралаштво, али случај „договорне забране” једне књиге без судских налога заправо на посредан начин сведочи о поштовању верских осећања 550.000 муслимана који живе у Србији. Зато и чуде поједине оцене у тексту који је тим поводом објавио „Њујорк тајмс”. Ројтерсов извештач не пропушта прилику да у напису о контроверзној књизи, чије је излажење у Америци стопирао и „Рандом хаус”, протури и фалсификоване стереотипе о Србима као главним кривцима за ратове на простору бивше Југославије.

„Мржња према муслиманима била је главни узрок рата у Босни од 1992. до 1995. године и односи између муслимана и православних Срба су често напети”, пише Ројтерсов извештач из Београда у тексту „Србија: Издавач је повукао роман о Пророку”.

Тајне о растурању Југославије полако али сигурно излазе на светлост дана и тешко је поверовати да данас у свету ико озбиљан верује да је крвави рат у Босни започео зато што су православни Срби мрзели муслимане. Заборавне треба подсетити да је патријарх Павле више пута током рата позивао на мир и православне и муслиманске вернике, говорећи им да су упућени једни на друге и да немају никог ближег, јер живе на истом простору. Тачно је да су злочини почињени. Али, истински верници то нису могли урадити. Ниједна вера их не учи да мрзе своје комшије без обзира на верску и националну припадност.

Када су данске новине 2006. године објавиле спорну карикатуру о пророку Мухамеду која је ражестила муслимане у целом свету, поглавар СПЦ је устао у одбрану верских осећања муслиманских верника. Исламска заједница Србије је узвратила „хришћанима” осудом књиге „Да Винчијев код” Дена Брауна која је карикирала лик Исуса Христа кога муслимани такође поштују као свог пророка.

Да муслимани у Србији неометано остварују, не само сва своја верска права, већ и политичка, доказује и то што су се два Бошњака из међусобно супротстављених партија нашла скупа у извршној власти. Да у Србији нема ни трага нетрпељивости према муслиманима признао је пре неколико година и један санџачки политичар. И то не у Београду, већ усред Анкаре. На јавном предавању поручио је како Србија (мислећи на ону после демократских промена 5. октобра) може служити као пример свима на Балкану како се треба односити према муслиманима и Бошњацима.