Међународни споразуми и нарушено поверење

После изјаве бивше канцеларке Немачке Ангеле Меркел да је Минским споразумима купљено време за Украјину да ојача, више ништа не може да буде исто у међународним политичким односима. Поверење је озбиљно нарушено, ако не и уништено, јер је дугогодишња најутицајнија личност Европе, цењена у целом свету и неприкосновени лидер у својој земљи, признала да се западни центри моћи нечасно понашају и да њихови парафи на међународним документима имају значај само док њима одговара. Ова „политичка бомба” посебно је одјекнула у јавности наше земље, која је већ дуго жртва тог нечасног карактера западних моћника према Србији у вези с Косовом и Метохијом, који се манифестује двојаким стандардима, лицемерјем, цинизмом, обманама, уз притиске, претње и уцене и, зашто не рећи – подстицањем Приштине да игнорише документа на којима су потписи њихових званичника, али и Европске уније. И прећутно им одобрава зулум и терор који чине над српским живљем.

Ако се из Брисела неко огласи – зна се, реч је о „две стране”, а сведоци смо последњих дана и осуде само Срба јер више не желе да трпе зулум Албина Куртија. Он понавља да Бриселски споразум не постоји, захтев Београда за формирање ЗСО назива „детињастим” и отворено говори да од тога нема ништа. Погазио је и Вашингтонски споразум. Запад на све то ћути: ЕУ, јер би хтела да све почне испочетка, да се занемари Бриселски споразум и оно што није спроведено, а то је ЗСО, и да га „углави” у нешто ново што се зове, како медији пишу, „немачко-француски” предлог, при чему се углавном помиње тзв. уставни суд Приштине, који ЗСО види као неку невладину организацију или друштво грађана. Ни Вашингтон се не оглашава, иако је у Белој кући потписан папир којег се Србија доследно придржава.

Имајући у виду Бриселски споразум, иза којег је најдиректније стала ЕУ, и вашингтонски документ, иза којег је стала тадашња америчка администрација предвођена председником САД, по аналогији се може закључити (имајући у виду признање Ангеле Меркел у вези с Минским споразумима) да је приступ ЕУ и Запада исти и у поменутим документима: да је у случају Бриселског споразума идеја била да се ојача тзв државност Косова, а да се после примењују неке мере и под притиском од Београда испослују нека решења као наметнута, а да се Србија сломи. То је у последње време све снажније, а није почело од јуче.

Западне силе су од 1999. почеле да крше резолуције и споразуме донете у УН. Прво је Унмик, а касније Еулекс, многе надлежности пренео на приштинске институције, иако на то није имао право, да би се стигло до опремања војних снага Приштине, што је кршење Резолуције 1244 СБ УН и Кумановског споразума.

Захтев Србије да се спроведе само што је потписано, што је утемељено на међународном јавном праву, наилази на оцене Куртија којима се понижава српски народ према којем се из дана у дан појачава терор. Специјалци Росу улазе на север Косова и Метохије упркос потписаним документима да то могу да чине само уз дозволу четири градоначелника (који још нису предали своје функције новоизабранима – дакле и даље постоје) и Кфора.

Кфор се последњих дана отворено сврстава на страну косметских Албанаца, иако је под јурисдикцијом УН задужен за обезбеђење сигурности живља у угроженим подручјима. Тако „залута” у вртић у Лепосавићу, а одмах затим се с дугим цевима и оклопним возилима у истом објекту појаве и специјалци Росу. С дугим цевима и прстима на обарачима, уз асистенцију Кфора, одузима се вино српског произвођача. Хапси се бивши полицајац Косовске полиције при повратку из Рашке на шта Срби дижу барикаде, а из Брисела поручују да одмах морају да се уклоне. То што су специјалци Росу неовлашћено ушли на север Космета, званичницима ЕУ не смета. Они само опомињу Србе да склоне барикаде.

Росу уз дуге цеви заузима језеро Газиводе, скидају се и цепају српске заставе. А Запад ћути. Све је то супротно Бриселском споразуму који је потписала ЕУ, дакле – Запад. Србија је принуђена да затражи да се по Резолуцији 1244 око хиљаду војника врати на Косово, што из Приштине називају претњом ратом.

Ако се овако понашају Курти и званична Приштина, ако овакав однос има ЕУ према његовом неразумном понашању, ако се покушава да се Србији наметне да заборави оно што је потписано, већ се нуди неки нови документ, потпуно се дерогира значај међународних споразума и договора. Преведено на обичан језик – не може им се веровати.

Србија је сама, али су на њеној страни истина, правда и међународно јавно право. Западу су у актуелним збивањима уста пуна међународног права, на које се с разлогом позива. Зато би требало да га се придржава и у овом случају.

Драгиша Петровић,
новинар и публициста, Крагујевац