Среда, 01.02.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа
БАЛКАНСКИ ЕВЕРГРИН

Последње јутро Синише Михајловића

(EPA-EFE/SIMONE ARVEDA)

Све је наслућивало да живот Синише Михајловића неће имати срећан крај. Свака утакмица коју је играо и свака коју је водио као тренер или селектор била је много више од фудбала. Био је то живот. Били смо то ми, овакви какви смо, заједно са њим. Када је Синиша излазио на терен, нисмо видели само тренера који је некада био велики светски играч. Гледали смо есенцију бола, гнева и племенитости у људском облику. Синиша је то знао. Зато је везивао шал, као омчу. Била су то његова лична вешала од кашмира.

У драми о српском и југословенском фудбалу судбина једног од главних ликова надилази спорт и постаје много више од њега, постаје симбол распада једне земље, система и разума, изнад кога се уздигао он, унапред осуђен да буде одбачен. Био би то филм о јединственом Синиши Михајловићу, једном од највећих и најтрагичнијих играча светског фудбала. Било би то доба од сумрака до свитања, и тако унедоглед. Али, дани су све краћи, зар не Синиша?

Био је петак и чекало се финале Светског првенства. Али, фудбал је стао, свет је стао, сви смо стали када је објављено да је преминуо Синиша Михајловић. Ко ће узети Светски куп? Боже, како је то сада неважно. Италијанска премијерка Ђорђа Мелони одмах је реаговала. Назвала је Синишу, опраштајући се од њега, „гвозденим наредником”. Председник Србије Александар Вучић, који га је гледао са севера и дивио му се, узвикујући његово име, био је потресен, и зато, Вучићу, одложи све састанке, замоли стране изасланике да не долазе, пусти сада све државне обавезе до његове сахране у Риму. Има ли ишта важније од тога?

У Катару су се загрлиле све светске легенде фудбала, одајући му последњу почаст. У београдској Арени су најжешћи „гробари” ћутали у част њему, „звездашу”, а тако је било свуда, од Италијанске чизме, до последње рупе на свету око које дечаци трче за лоптом. Огласио се Кристијан Вијери, кога је Синиша доводио да једу пљескавице на дорћолском киоску, где су се хранили Џеј Рамадановски, шанери, студенти и згубидани. Разбијач туђих костију, страшни Матераци, ваљда је први пут заплакао и попио своје сузе на екс.

Сећам се одлично. Бајернов голман Ауман мирно је посматрао путовање лопте ка свом голу. Лет је био дуг, као чартер ка Шарм ел Шеику. Минут раније, халф Штрунц није имао нарочитог избора. Оборио је Дејана Савићевића на више од 35 метара од гола Немаца.

Био сам тада на северу. Ветар је ковитлао локне Синише Михајловића и бесном дечаку је женскасто лице сијало под рефлекторима Маракане. Дуге локне су му лелујале на ветру, у црној рупи Маракане, где дува страшна кошава коју производи хук делија.

Синиша је узео дуг залет, а онда потрчао. Ауман је имао времена да напусти гол, да оде у шопинг у Чумићево сокаче и купи себи црвени сако и шарену кравату, а жени украдену огрлицу из Милана. Потом да попије капучино код Коња, оде на шкембиће у „Стару Херцеговину”, а онда да таксијем обиђе Панчевачки бувљак, како би осетио пулс Србије, уочи рата.

Али, Ауман није учинио ништа од тога. Чекао је извесност, чекао је извршење пресуде. Уследила је детонација. Немац је остао скамењен неколико секунди, лопта је завршила у голу, а Ауман се потом срушио као стара вишеспратница којој су минирали темеље, да би на том месту подигли нови замак некога од нових српских кнезова. Небо се отворило први пут, а онда и други, када је Синиша у 90. минуту хипнотисао Аугенталера, уз помоћ македонског врача Дарка Панчева, који је бајао пред највећим центархалфом света. Небо се по други пут отворило. Звезда је елиминисала Бајерн и отишла у велико финале Купа шампиона.

Сада је небо затворено, као да је неко црним плаштом прекрио Маракану, у петак, 16. децембра. Из Звездине црне рупе, више се не види небо, а на небу звезда!

Геније малих стопала и разорног шута, попут боксера Рокија Марчана, који је нокаутирао готово дечјим шакама, са телом разјареног бика и располућеног срца, савршено се уклапао у предратни постмодернистички свет. Плашили су га се, и те како су га се плашили, али су га поштовали. Било је то некада давно, Синиша. А онда су те заволели.

Славонац је одрастао у Боровом селу, тамо где је заправо почео рат. Отац Србин, мајка Хрватица у равници, са два сина, а било је толико сличних који се у вучјим временима, када лутају чопори жељних крви, питају шта су скривили. Нису ништа, али такви никоме нису потребни. Отац слути несрећу, осећа хладноћу у костима и зна да то није добар знак, види оно што не види Синиша, да га Динамо не жели иако је најбољи млади играч Социјалистичке Хрватске, сувишан је „Михајловић” на Максимиру, па породица пакује ствари и одлази на другу страну равнице. Војводина, то је клуб за њега, који води Љупко Петровић. И он је напустио Осјек из истих разлога и пребегао са ове стране Саве, знајући да око Осјека ординира злогласни Бранимир Главаш.

Какав се страшан тандем ствара међу равничарима. Војводина осваја титулу првака оне Југославије, са мирним стратегом и лепим дечаком који се под рефлекторима претвара у вукодлака. Синишина судбина је већ тада била написана.

Мудри Драган Џајић схвата ко му недостаје. Позива Љупка Петровића да постане тренер Звезде, поставља га у свету српску столицу, јер добро зна да са Синишом Михајловићем и још једним избеглицом из Динама, Робијем Просинечким, који се изјаснио као Хрват, али га Срби и даље обожавају, уз момке које је покупио из читаве бивше Југе, не гледајући им крвну слику, ствара нешто најбоље што је некадашња земља тада имала.

Синишину кућу у Борову селу спаљују хрватске снаге, дечак постаје човек и после Барија и Токија, већ је у „калчу”, лиги свих лига, где владају Капело, Анчелоти и остали фудбалски кумови у савршено скројеним оделима.

У Италији Михајловић ствара светску каријеру, постаје најбољи извођач слободних удараца у историји. Са места левог крила премештају га на место офанзивног везног по левој страни, потом на место левог бека, коначно задњег везног, па централног халфа, али је Синиши свеједно. Игра као у трансу, жестоко и мушки. Епоху Синишине страсти Лацио, Рома, Сампдорија и Интер и даље сањају, а нарочито његове слободне ударце, по којима је постао легендаран. Толико да када би наместио лопту ближе од 40 метара од гола, сви би устајали и чекали, као када остали шутирају пенал. Више се голови готово не дају из слободњака. Нема таквих мајстора који ће спојити снагу, геометрију и уметност.

Синишу су навијачи прозивали да је „српски Циганин”, он им је страсно узвраћао, навикнут на жиг обележеног. Стиснутих песница, са подигнутом крагном дреса, није силазио са пијадестала ратника и његова вечна унутрашња борба са самим собом и свима осталима почела је да стиче присталице. Његов пријатељ, велики Златан Ибрахимовић, играч сличне избегличке судбине, са којим је заједно отворио Сан Ремо, уз народњак „Јутро је” Наде Топчагић, рекао је да би само са Михом пошао у рат. Ибра би корачао иза Михе у невидљивом боју који су водили и који ће од сада Ибра водити сам, као дете миграната из Босне, кога Швеђани никада нису прихватили као свог, док је као дечак живео у сиромашном предграђу.

Галопирајућа леукемија успела да украде последње јутро Синиши Михајловићу. Смрт му је измакла столицу, активирајући вешала која је Миха носио као модни детаљ око врата, као знак судбине коју није могао да избегне. Читав свет и читава Србија сада га оплакују, јер је био частан човек и велики играч. Али, мој Синиша, они који су хтели да те располуте, учиниће то поново са неким другим дечаком који ће само сањати да игра фудбал.

Коментари2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Zvezdašica
Predivno, emotivno,slikovito, dirljivo...za našeg Sinišu.
Marija
Baš se loše osećam. Kao kad ti neko najbliži premine.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.