Језик нас чврсто повезује

Посвећеност књижевном стваралаштву, дужа од пола века,  бањалучког песника, прозаисте, драмског писца и есејисте Ранка Павловића, поред бројних награда које су редовно „сустизале” скоро сваку књигу, управо прохујале године (почетком септембра) крунисана је и највећим признањем, оствареним сном сваког књижевника – Изабраним делима у четрнаест томова.

Осам књига за одрасле, а шест за децу објавила су два издавача: бањалучка „Бесједа” и новосадски „Прометеј”. „Прометеј” је објавио избор за одрасле, а „Бесједа” књиге за децу. Оба издавача добила су награду „Моштаница” бањалучког Међународног сајма књига за издавачки подухват године.

Изабрана дела су и повод нашег разговора са Ранком Павловићем који је својим стваралаштвом готово једнако присутан у Србији колико у Републици Српској и региону.

Два издавача отворила су врата вашим делима и није изостала награда вашем стваралаштву, али је припала издавачима за подухват да у оскудном, за културну никада сиромашнијем времену, одлуче да објаве изабрана дела једног од најпродуктивнијих и најнаграђиванијих аутора. Сасвим заслужено?

Није моје да судим о томе колико је моје књижевно дело за одрасле и децу заслужило да буде укоричено у два комплета, о томе оцену треба да искаже књижевна критика, али чињеница да је о мојим књигама писало више од стотину критичара и да су ти текстови на неки начин издавачима били и нека врста препоруке за овај пројекат, сама по себи доста говори.

А можда је због вас требало установити и награду за ауторски подухват, с обзиром на број објављених књига, критичку рецепцију тих књига, награде које сте освојили за њих? Због читалаца, чини ми се да не би било сувишно да кажете колико сте књига досад објавили, колико награда и признања добили за свој књижевни рад?

Не рачунајући изборе, лектирна и обновљена издања, у недавно објављеној библиографији са више од 1.300 јединица, коју је приредила проф. др Јелена Јањић, може се наћи седамдесет књига песама, кратких прича, приповедака, романа и есеја. Њихови издавачи су познате куће у Београду, Новом Саду, Краљеву, Вршцу, Бањалуци, Сарајеву, Тузли, Загребу… Награда што се тиче, најдраже су ми оне које носе имена Петра Кочића, Лазе Костића, Скендера Куленовића, Григорија Божовића, затим повеље Удружења књижевника Србије, Удружења књижевника Републике Српске и Академије Иво Андрић за животно дело. Ту је и пет признања за књигу године у Босни и Херцеговини и Републици Српској, два висока признања града у коме живим…

Очигледно, приређивачи су имали нимало лак задатак и пре свега врло обиман посао. И ви сте у томе учествовали и „ратовали” на два фронта. И у Бањалуци и у Новом Саду борили сте се за своја дела. Колико су њихов избор и ваш били у сагласју?

Сагласност је била потпуна, тим пре што су избори засновани и на мишљењу еминентних критичара, што потврђују и кратки изводи из критика на крају сваке књиге.

Верујете ли иначе у објективност аутора у процени свог дела илити вредносну дистанцу према себи?

Што више протиче време од објављивања неке књиге, аутор се ослобађа емотивног односа према њој и његов суд постаје меродавнији. Кад своје мишљење поткрепи оценама критике, мислим да му можемо више веровати. То се не би могло рећи и за прве књиге поезије и прозе, јер је за њих везан неком врстом „пупчане врпце”, па ту приређивачи доносе коначну оцену.

Колико су вам личне радости донела Изабрана дела као круна досадашњег рада и сан сваког озбиљнијег посвећеника живој писаној речи коју зовемо књижевношћу?

Ништа више радости него кад се објави нека нова књига, али неупоредиво више задовољства што је окончан један крупан посао. Кад писац сјати под један кров оно што му се чини најбољим у његовом стваралаштву, осећа као да је у једну кућу скупио своју децу дотад расуту по свету.

Чини се да и сам дизајн књига, од корица, њиховог ликовног решења, слова, преко илустрација књига за децу до свеукупног визуелног утиска, уноси ведрину сваком љубитељу књиге? Лепо изгледају, а жеља сваког писца је да његова књига и ликовно-графичким обележјима привуче могућег читаоца да посегне за њом. Посебно сам захвалан песнику и врсном илустратору Пеђи Трајковићу који више није међу нама, а коме су илустрације за корице шест мојих књига за децу биле последњи стваралачки чин.

Која је следећа жеља неуморног књижевника и културног посленика Ранка Павловића?

Да наставим тамо где сам мало застао заокупљен приређивањем Изабраних дела. Већ је у међувремену у „Арт сцени” објављена моја збирка песама за децу „Бубамара у бутику”, а код Завода за уџбеника у Источном Сарајеву припремљене су и убрзо иду у штаму две књиге – краћи роман-космичка бајка „Лијек са Љубичасте звијезде” и мој лектирни избор поезије и прозе за пети разред основне школе који је приредила проф. др Сања Мацура. На радном столу увек има започетих рукописа…

Да ли је избор два издавача, поред материјалног диктата да се „терет” подели, и симбол сталног књижевног моста са Србијом у којој сте интензивно присутни у књижевној периодици, на манифестацијама, али и као сарадник и пријатељ многих књижевних стваралаца?

У оквиру јединственог, како у последње време волимо да кажемо, књижевног корпуса, државне границе не треба да буду и нису никаква препрека за сарадњу. Језик нас чврсто повезује. У последње три деценије више књига сам објавио у Србији него у БиХ. Још кад би код државних органа било добре воље да дигну граничне рампе и укину царинске процедуре за књиге и часописе и да смање поштарину, па да не буде иста цена када неку публикацију шаљемо, рецимо, из Бијељине у Кузмин као из Бањалуке у Аустралију, то међусобно прожимање било би још чвршће.

На бањалучком Сајму књиге почеле су промоције ваших Изабраних дела, а настављене на Београдском међународном сајаму књига. Вероватно тек следе нова представљања?

Мислим да је промоција на Београдском сајму била, с обзиром на сајамске услове, врло добро посећена. Изабрана дела објављена су поводом моје 60. годишњице књижевног рада. Како сам прву књигу, збирку песама „Немир сна”, објавио 1963, ове године обележићемо ту годишњицу промоцијама у Бањалуци и у више градова у Крајини, па и другим крајевима Републике Српске и неким местима у Србији.