Петак, 24.09.2021. ✝ Верски календар € Курсна листа

У Фифу ме увео Јозеф Сеп Блатер, лично

После освајања златне олимпијске медаље, пешице до куће: Душан Маравић (Фото Богдан Педовић)

Ово је интервју са човеком који је, као син физичког радника, гастарбајтера у Француској, па досељеника у Бачку, у Бајмок, успео да буде фудбалски репрезентативац, дипломирани економиста и тренер, освајач златне олимпијске медаље, па и кандидат за председника Светске фудбалске федерације.

О свом животном путу Душан Маравић говори као о нормалном следу догађања упркос чињеници да је уз све то стигао добро да научи још четири језика: француски, енглески, шпански и италијански.

Фудбал је играо за Раднички из Бајмока, па суботички Спартак, београдску Црвену звезду, Расинг из Париза и Депортиво-Италија из Каракаса, у Венецуели.

Потом је био професионалац у националном савезу, а од 1986. године члан је Европске, па од 1990. и Светске фудбалске федерације са задужењима контролора и инструктора.

Наравно, заљубио се и оженио у „граду светлости”, Паризу...


Да ли Француску доживљавате као домовину?

Само сам рођен 3. јула 1939. године у Француској, у Женисији, на граници са Швајцарском, али немам француско држављанство. Моји родитељи, отац Манојло и мајка Даница, дошли су у Француску после Првог светског рата из Лике, из места Дрежнице. Отац је био физички радник у шумама, рудницима, на бранама и пругама, а мајка домаћица. У време кад сам играо фудбал за Расинг нуђено ми је француско држављанство, али то сам тада одбио. У време шездесетих наш пасош је био вреднији од француског...

Кад сте упознали фудбал

Моји родитељи су, после рата, 1945. године, са тројицом синова, Николом, Радетом и са мном, насељени у Бајмоку, селу између Сомбора и Суботице. Ту сам, са шест година, почео да тренирам фудбал у локалном Радничком. Пошао сам у школу, а радио сам и све пољске послове... Десет година касније, после једног фудбалског турнира, прихватио сам позив суботичког Спартака, а и уписао се у средњу економску школу... Почео сам, нешто касније, уз дозволу лекара, да играм за први тим са чувеним Тихомиром Огњановом.  

И како се развијала та прича?

У току полугодишта четвртог разреда економске школе, у фебруару 1958. године, био сам гост Црвене звезде уочи оног чувеног сусрета са Манчестер јунајтедом (3:3) у Купу шампиона. После ове утакмице догодила се она несрећа кад је авион са играчима Манчестера пао на писту у Минхену. А ја сам, у јуну те године, већ био фудбалер Црвене звезде, али и студент економије.

Како сте прихваћени у Звезди?

Боље него што сам очекивао. За шест сезона, као играч средине терена, одиграо 232 званичне утакмице и постигао 82 гола. Никад нисам ни опоменут ни искључен. Били смо по три пута шампиони и победници у Купу Југославије... А мој лични трофеј је, после четири године, била диплома економског факултета, а нешто касније и диплома фудбалског тренера.

Шта сте тада очекивали?

Позив у државни тим. И стигао је. У том периоду сам одиграо и седам утакмица за репрезентацију. Од тога три на Олимпијском турниру у Риму 1960. године. У Италији смо освојили победничку, златну медаљу. После тог турнира стигли смо возом у Београд, али нико нас није дочекао. Није ту било ни спортских радника, ни политичара, ни навијача... На празном перону чекао нас је само наш економ Стева Јанковић због спортске опреме коју смо морали да му предамо! Кућама смо отишли трамвајем или пешице... Тако је то тада било.

А шта је било са наградом?

Награда ми је стигла 47 година касније. Од прошле године добијам месечно и хиљаду евра националне пензије, као олимпијски победник. Ипак, и у оно време сам добро прошао. Фудбалери су могли да оду у инострани клуб тек после тридесете године, а ја сам, као златни олимпијац, био у Паризу, у Расингу кад сам имао само двадесет пет.

Шта посебно памтите из Париза?

Сама чињеница да сам живео четири године у Паризу, и то као фудбалер популарног клуба, божији је дар. Али, мене је Бог, у том периоду, додатно наградио. Прве године мог боравка у Паризу упознао сам дивну девојку, Јованку Спасојевић из Београда, моју садашњу супругу, која је у Паризу студирала. После шест месеци забављања били смо у браку. А следеће три године смо, уз рад, уживали и у свим чарима Париза.

У ком смеру сте затим кренули?

Вратио смо се у Београд и прикључио фудбалерима ОФК Београда. А шест месеци касније, у току турнеје по Средњој Америци, потписао сам уговор на пет година са екипом Депортиво-Италија из Каракаса, из Венецуеле. Ова земља је богата, пети је извозник нафте у свету. А по лепоти природе је рај на земљи: налази се уз Карибе, са сталном температуром од 31 степен. И то у току целе године. Ту су нам се родила двојица синова: Антони (39) и Алфредо (37)... После истека уговора вратио сам се 1974. у Црвену звезду и тадашњи Фудбалски савез Југославије из кога сам отишао после 20 година.

Зашто сте напустили Савез?

Учинио сам то у време санкција. То је био мој протест против увођења забране рада и спортистима. А пошто сам био секретар Међународне комисије Фудбалског савеза Југославије, нисам, практично, ни имао шта да радим. Та врста односа је потпуно замрла. Тада сам, с 55 година, пензионисан у нашем савезу.

А шта је било са Вашим радом у Европи и свету?

У Европској (Уефи) и Светској (Фифи) фудбалској федерацији никад нисам био у сталном радном односу. У овим организацијама сам плаћен само за конкретан рад. У Европској сам делегат на међународним клупским утакмицама, а у Светској имам двоструку улогу: члан сам инструкторског тима и делегат на утакмицама државних екипа. У обе федерације ћу све послове обављати још годину дана. Следећег лета, кад будем имао 70 година, бићу, практично, пензионисан и у Уефи и у Фифи.

Како сте ушли у Уефу?

Европска фудбалска федерација функционише по принципу предлагања и избора својих чланова из свих европских савеза. Још 1986. године успео сам да прођем кроз то „сито и решето”, па сам именован за члана Међуклупске комисије Уефе. У протеклих 22 године био сам делегат на око 200 утакмица, па и финалног сусрета Купа шампиона. У том мечу, у Штутгарту, 1988. године, састали су се холандски ПСВ и португалска Бенфика (0:0, пеналима 6:5). 

А чиме сте освојили Фифу?

У Светску фудбалску федерацију увео ме лично Јозеф Сеп Блатер, тада, 1989. године, генерални секретар, а сад председник Фифе. То се догодило спонтано. Био сам три дана домаћин Блатеру у Београду поводом једног међународног спортског скупа. Са Блатером сам био по цео дан. Причали смо о низу спортских, али и животних односа... И трећег дана, кад сам Блатера испратио до аеродрома, он ми је, пре пасошке контроле, рекао: „Очекујете за седам, осам месеци један позив у Швајцарску, у Фифу”.

И шта се догодило?

Кад сам добио тај позив отпутовао сам у Цирих. Али, тек тада, у Фифи, на састанку са Блатером и тадашњим председником Фифе Бразилцем Жоаом Авеланжом, речено ми је да ћу од тог тренутка бити инструктор и делегат Светске фудбалске федерације. Све књиге са свим објашњењима мог рада већ су биле на столу. Од тог дана па до данас ја сам, као шеф инструкторског тима Фифе, обишао 34 земље. Задатак чланова тима је мисионарски. Обучавали смо наше домаћине са радом у фудбалским клубовима.

 Кад виђате Блатера?

Сваки пут кад сам у Цириху. Увек је врло срдачан, расположен за све врсте разговора, али посао му је на првом месту. Чак и приватна ћаскања завршава питањем: „а шта планираш после тога”... На положају председника заменио је 1988. године Авеланжа, а сад ми каже да ће се, вероватно, повући 2010. године, после Шампионата света у Јужној Африци.

Ко би могао да га замени?

Блатер ће тада имати 75 година, али ја мислим, судећи по његовој физичкој и менталној снази, да би на том положају могао још да остане неколико година. Ако се, ипак, повуче његов наследник би могао да буде Француз Мишел Платини (53), од јануара прошле године председник Европске фудбалске федерације, или ће то бити Немац Франц Бекенбауер (63). Платини живи у Швајцарској. Купио је кућу у Ниону, седишту Уефе, а ни Бекенбауер није далеко. Он живи у Минхену... А и ја сам, пре десетак година, био прозван као кандидат за председника Фифе.

Ко Вам је нудио ову улогу?

Ова прича је кренула из Јужне Америке. Догодило се то средином деведесетих. Тада је та прича стигла и у Фифу. Међутим, то је више био израз поштовања мог инструкторског рада у јужном делу наше планете. Ипак, била је то за мене велика част.

Да ли сте могли да урадите више?

Можда сам и могао, ако не у свету онда вероватно у Црвеној звезди и нашем савезу. Али, ту су дошли нови људи који имају друге форме рада у које не могу да се уклопим. Мени је, ипак, најважније да сам био и остао частан човек који са унуцима и унуком, с Марком, Матеом и Миом, може слободно да седне на сваку клупу, у сваком парку...

Коментари5
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.