Мир Божији, тржни центри се роде

Телевизије нас ни ове зиме господње, када се слави најрадоснији хришћански празник, рођење сина Божијег Исуса Христа нису едуковале, подсетиле, опоменуле – да Божић не значи ко ће посећи веће и богатије храстово дрво и због тога бити већи православац и домаћин, нити да је Божић прангијање у поноћ, пиротехничке „кинеске” новотарије, отимање за бадњак, чесницу и златник... похлепа и завист... Нити да је Бадњи дан само одрицање од мрсне хране, већ много више... У дану када је страдало српско становништво на Косову и Метохији требало би да нас телевизије подсете на суштину овог лепог породичног празника. На тиховање и молитву! На радост у дому! На љубав према ближњем и другима. На толеранцију и скромност! На ситне животне радости и мале ствари које чине живот. А не на што богатију трпезу, баснословно скупе патике и такмичење у лумперају. Бити човек, не само један дан у години, или два.... Бити човек и када спавамо, и када се пробудимо... И када помислимо...  И када укључимо јутарњи програм... и када се гурамо по градском превозу, и када тражимо паркинг у пренатрпаном Београду... И када хрлимо у тржне центре... и стојимо пред олтаром... Чује ли ико поред ТВ-а и мобилних телефона, циркуларних порука и ГИФ-ова божићну литургију? И шта нам она казује?

Телевизије су нас још једном подсетиле колико човечности и хуманости све мање има и у шта смо се претворили. Злочини, меци, крвави пирови, шпијуни... показали су нам колико смо се отуђили од вере и хришћанства и колико смо заправо грешни, грешни само гледајући ТВ програм на којем су на цени рејтинзи... кич и шунд.... галама и сензација... Да ли смо пожелели да крај малог екрана, који нам данас замењује „креку”, „смедеревац” и огњиште, топлину ватре, али оне са Инстаграма, загрлимо ближњег, да опростимо, да учинимо некакво мало ситно добро дело... Да, за почетак, угасимо наше ТВ апарате из којих избијају зло, манипулација, маркетинг... Шта сте добро учинили бар један дан? Да ли смо се суштински и изистински забринули за пријатеља, породицу, колегу, за сународника са југа нам земље.... Или нам је највећа брига била ко је добио већу плату? И да ли смо месећи божићни колач само размишљали о томе у чије ће руке парица отићи.

Да ли нам је мир у души донела божићна литургија коју је преносио јавни сервис у поноћ? Зашто би, када нас је та иста телевизија навикла на галаму, спектакл, хуљење, повишене тонове.... Да ли ћемо икада вратити мир поред толике дисхармоније, галаме, шљокица, ватромета... Божић је одавно протеран са малог екрана и све оно што он значи. А репризе реприза показале у шта се претворио Божић и у нашим срцима и у јавном животу. Благдани на ТВ одавно су постали полигон за изношење политичких ставова, за хипнотисање народа... далеко од вере и суштине празновања.

Мир Божији, Христос се роди – постала је мантра, песмица која се као императив понавља... док су нам мисли у туђем новчанику.