Пацијенти са имплантантима кукова постају покретљивији

Артропластика кука је хируршка процедура која подразумева уградњу ендопротезе, односно вештачког кука. Главне индикације за уградњу вештачког кука су преломи у регији кука који захтевају уградњу вештачког зглоба и коксартроза, дегенеративно обољење самог зглоба кука. Најчешћи прелом који захтева уградњу вештачког кука је прелом врата бутне кости.

Пуковник-примаријус др сц. мед. Александар Радуновић, начелник Клинике за ортопедску хирургију и трауматологију Војномедицинске академије, истиче да дегенеративно обољење кука – коксартроза може настати као последица ранијих повреда, системских болести (реуматоидни артритис, Бехтеревљева болест, аваскуларна некроза…) или може бити непознатог узрока када се назива примарна или идиопатска коксартроза. Фактори за које се сматра да доприносе појави коксартрозе су генетска предиспозиција, прекомерна телесна тежина и екстремне или неадекватне физичке активности које доводе до микроповреда зглобних површина кука.

– Коксартроза се у раним фазама лечи променом животних навика и активности, лековима против болова и физикалним процедурама. С обзиром на то да се ради о прогресивном обољењу, касније фазе су праћене оштећењем функције екстремитета у мери која значајно нарушава свакодневне активности и тада се приступа хируршком лечењу – уградњи вештачког кука. Хируршкој процедури претходи преоперативна припрема пацијента која подразумева лабораторијску анализу крви и урина, као и прикупљање мишљења свих релевантних специјалиста у зависности од осталих обољења од којих пацијент евентуално болује – каже др Радуновић.

Операција се изводи у општој или регионалној (спиналној или епидуралној) анестезији. Врсту анестезије одређује анестезиолог у складу са општим стањем пацијента, а уз поштовање жеље пацијента о врсти анестезије, уколико је то могуће. Након хируршког приступа кроз мека ткива, специјалним инструментима се обрађују зглобне површине кука и врат бутне кости. Врат бутне кости се пресеца на адекватном месту и приступа се уградњи компонената ендопротезе. Након фиксирања ендопротезе обавља се интраоперативно тестирање покретљивости и стабилности кука, а затим додатна контрола меких ткива и оперативно ушивање ране.

– Постоји више врста ендопротеза кука. Парцијалне ендопротезе се уграђују искључиво код прелома врата бутне кости код пацијената код којих је због придружених болести и животне доби пожељно извести што мање инвазивну операцију, јер се у току ове процедуре не обрађује ацетабулум (зглобна површина карличне кости). Код уградње тоталне ендопротезе кука се врши и обрада ацетабуларне зглобне површине. Тоталне ендопротезе кука се разликују по методи фиксације компоненти и бира се ендопротеза која је најприкладнија за постојећи квалитет коштаног ткива. У Србији се користе имплантанти најпознатијих светских произвођача – наводи наш саговорник.

У постоперативном току се практикује рана мобилизација и усправљање пацијента. Првог постоперативног дана, највећи број њих устаје уз пун ослонац на оперисану ногу. У овом периоду пацијент има подршку физиотерапеута који га обучава за ход уз помоћ штака по равним површинама и на степеницама и показује му вежбе за јачање мускулатуре. Брзина опоравка пацијента зависи од више фактора, а један од најзначајнијих је његово стање пре операције. У највећем броју случајева пацијенти одбацују штаке месец дана након операције.

– Пре и после операције пацијент добија антибиотску и тромбопрофилактичку терапију којом могућност јављања инфекције и појаве тромба своди на минимум. Брза постоперативна мобилизација пацијента значајно смањује ризик од појаве тромбоемболијских компликација. Пацијент је најчешће хоспитализован пет до седам дана након операције, конци са оперативне ране се одстрањују након 10–15 дана. Пацијент долази на прву контролу ради одстрањења конаца, а потом у току и након спроведене физикалне рехабилитације. У случају појаве било каквих ванредних симптома потребно је да се одмах јави лекару – истиче др Радуновић.

Он напомиње да се код значајног броја пацијената коксартроза јавља обострано. Заменом једног кука се постиже реституција дужине ноге, те оперисана нога може бити дужа од друге постоперативно, али се при операцији другог оболелог кука постиже изједначавање дужине.

– Операција кука је сигурна процедура која пацијенту доноси обезбољавање кука и повећава покретљивост. Неки је због изузетно високог процента успешности и задовољства пацијената називају и „операцијом века”. Ипак, треба нагласити да је за успешан исход операције потребна пажљива индивидуална процена сваког пацијента. Постоје стања код којих није могуће извршити уградњу вештачког кука. Апсолутна контраиндикација је активна инфекција кука, док постоје стања код којих је повећан ризик од компликација након уградње вештачког кука: тешка неуролошка обољења са озбиљно нарушеном контролом екстремитета, деменција, алкохолизам... Код пацијената са оваквим пратећим обољењима је од критичне важности добра процена односа користи и ризика уградње вештачког кука – закључио је др Радуновић.