Отишао је строги професор Јован Кнежевић, али није изгубио битку

Професора математике у Шестој београдској гимназији ђаци су својевремено прозвали - Јоца Убица. Математика им је сама по себи била баук а он још већи баук. Незнање код професора Јована Кнежевића није могло “да прође”. Ни безвољност. Ни “некоришћење мозга” како је умео да каже.

Због своје непомирљивости и јасних критеријума одувек је више нервирао родитеље него ђаке. Кад га ђаци упознају, схвате сву његову позитивност и жељу да их научи, и математици и животу. Надимак му је остао а својим стилом је ушао у београдску легенду. Данас када је изненада, отишао на онај свет, збуњени су сви. И они који су га нападали, вређали али и они који су га имали као узор. А таквих је много више.

Његови ђаци расути су по свету и као стручњаци запослени по угледним научним институцијама Америке, Велике Британије, Португала, Шпаније, Швајцарске, Шведске, Норвешке, Хрватске, Израела, Италије, Немачке, као математичари, инжењери, роботичари… Многи су му се редовно јављали и захваљивали за “извођење на пут”, звали га у госте. Знао је лети да направи “турнеју”, да их посети, а они се из далеког света обрадују и сећају свега што их је учио.

Ентузијазам овог професора привлачио  је пажњу и поштовање за посвећеност, истрајност, поштење и због љубави према послу који ради и свести да све што зна несебично преноси на своје ученике који су га, да се зна, у шали звали Јоца Убица, а он се смејао и никада им ништа на томе није замерао.

На родитељским састанцима је говорио да је ту не само да образује него и да васпитава ђака.

Јесте, био је брз на језику, умео је ђака који само ћути и чека да прође час, да ослови са “фикусе”„Ајде, помери се, тргни се, главоња!”… Или “стани поред саксије да удахнеш мало хлорофила…”.

Био је за нечији укус неформалан, ироничан, брз на језику, имао је поштапалице, коментаре на све, али увек благо насмејан, никад насилан и бесан... 

“Ти имаш чисту а ти чисту с тачком… говорио је мислећи на јединице а ђаци су схватали да је и тачка велики напредак.

Они који су хтели да само протрче кроз школу наилазили су на њега као на живу барикаду. Умео је да раздели јединице готово целом разреду, да обори на поправни, “упропасти лето”, али и да у августу пусти све у следећу годину, само да би их натерао да схвате, да размишљају и да се боре… За знање и за циљ у животу. Ко то није схватао био му је Јован Кнежевић омражен а ко јесте, Јоца би му остао најомиљенији професор и учитељ живота. Говорио је да скромност и није нека врлина, да је знање и руковање њиме – права ствар.

Писане су петиције против њега али и за њега, суспендовали су га али и враћали у учионицу, а једино што се није мењало је то да је он остајао увек исти, с осмехом је гутао и ударце и похвале и “терао по свом”.

Памтиће га генерације, не они који су због њега мењали школу при првој грдњи, већ они који су накнадно схватили колико им је он приближио и математику и живот, разјаснио тајне математичких и животних формула.

Тек кад нас неко напусти, оде… схватимо колико је био позитиван и принципијелан, и човек и васпитач. Такви смо.