Како сам добио отказ на холандској клиници

Увек сам долазио 20 минута раније на посао да бих попио кафу на миру и сазнао тренутне проблеме у клиници која има 16 спратова, три спрата катакомби без прозора, безброј операцијских сала, 26 апотека и више од три хиљаде запослених.

Друга смена нас је напустила тачно у 23 часа. У бунгалову смо остали само Стефан и ја. На дугачком столу су четири компјутера који прате рад свих камера на клиници.

Увек кад је био са мном у смени Стефан је у пола ноћи наручивао две велике пице и два чоколадна млека за нас. Знао сам да ћу морати сам да целе ноћи обилазим све ходнике, да проверавам сва врата у болници да ли су закључана. А било их више од три хиљаде.

На сваком спрату налазила се једна или две апотеке које су увек биле отворене. Медицинске сестре имају велику гужву и да не би хиљаду пута током ноћи закључавале и откључавале врата једноставно су их остављале отвореним. Зато смо ми ту да их хиљаду пута поново затворимо.

Док ја шетам ходницима Стефан је у канцеларији, дремуца и чува  комуникацијске уређаје. Има 28 година, плава униформа му стоји савршено. Кад он прошета ходником то сви запазе. Због тога ме доктори и сестре, пре него што кажу добро јутро, упитају: „Је л` Стефан ради вечера с тобом?”

Пре сам уљудно одговарао да ради а сада то кријем к`о змија ноге. Кад чују да је ту пријављују телефоном да их је неко напао на 14 спрату или да су видели миша или духове...

Попио сам капућино на 16 спрату, летимично прочитао пар новина док сам исправљао кичму на зубарској столици и кренуо даље да ударам рецке. Имали смо скенер у руци и на сваком ћошку унутра и напољу смо скенирали црну металну траку. Тако наш шеф види у компјутеру у колико смо сати били ту и што му је још важније колико је протекло минута док смо стигли до друге тачке. Тако сигурно зна да смо будни и да сутра може анализирати неки догађај, пропуст или провалу.

Стигао сам до приземља где су била четири аутомата за плаћање паркинга. На њима је и дугме за везу са канцеларијом обезбеђења. Решио сам да се мало нашалим са Стефаном.

Прво сам убацио 20 центи у зидни телефон и позвао Стефана на немачком вичући: „У помоћ, у помоћ неко ми је украо ауто!

Одмах затим сам левом руком притискао дугме на апарату за паркирање а десном токи воки. На апарату сам на холандском рекао да ми је украо два евра… На воки-токи није успео да одговори.

Позвао сам га и на мобилни, тако да је у канцеларији све могуће звонило, а Стефан се уплашио и кренуо ходницима да ме пронађе.

Никад га нисам видео тако усплахиреног. Од тог дана ме је почео слушати на послу.

Ми из обезбеђења имали смо право да завиримо у сваки кутак болнице. Само нисмо смели на седми спрат, да не правимо буку нашим цокулама. Тамо леже срчани болесници привезани за апарате.

У глуво доба ноћи сам напустио Стефана у канцеларији и отишао на претпоследњу рунду обиласка клиника. Прошао сам поред мортуаријума и видео црну завезану пластичну кесу која је била крвава.

Кренуо сам према нашој канцеларији да се консултујем са колегом. Пар корака од излаза из болнице у сусрет су ми ишле три особе. Ходали су један поред другог заузевши цео ходник. Изгледали су сабласно.

Нису имали намеру да ми направе простор да се мимоиђемо. Највећи од њих био је тамнопуте коже, ћелав и са чудним чиревима по лицу. У средини је била жена потпуно голе главе као да се малопре избријала. Трећи је био момак од неких тридесетак година, са плавом дугачком косом. Тетовиран по врату и рукама.

Он је носио четвртаст кофер који је више личио на стари кофер из 18 века него на кофер из 21. века.

Измакао сам се у страну у задњем моменту и тако смо се мимоишли. Рекао сам им добро јутро, али нису ништа одговорили него су продужили још бржим кораком.

Пожурио сам ка хитној помоћи уместо ка колеги, јер је тамо наш ноћни командант. Доктор, дежурни на хитној.

Испричао сам му шта сам видео а он је одмах позвао директора болнице, који је дошао за 30 минута. Бојао се да не зовем полицију. Пожурио је да прича са мном и одмах ми рекао: „Ооо момак то није ништа. То су донатори органа.”

Тако је ствар слегла. Стефан ми је објаснио да је баш сад неко умро и они су пожурили да му узму органе.

Ја сам се присетио Бе-Ем-Ве-а који већ месецима стоји насред паркинга. Ни полиција не може да уђе у траг власника аута иако има уредне таблице из једног града удаљеног 20 километра. Нема га ни у једном регистру у болници.

Помислио сам да је можда неки странац дошао да извади зуб и да га је прогутао га мрак. Ипак, то је само моја претпоставка.

После два дана посетио ме главни менаџер наше фирме у Холандији. Уручио ми је писмо да им моје услуге нису више потребне.

На моје питање зашто, одговорио ми је да сам на 14 спрату (код зубарске столице) између две црне траке (скенирања) био превише одсутан. Читавих 17 минута.

Показао ми је исечак из компјутера. Дакле изгубио сам посао.

То нико није ни приметио, само је Стефану било више криво него мени самом.

Торнадо, Холандија

Пишите нам 
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  [email protected]
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика