Четвртак, 02.02.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа
ИНТЕРВЈУ: БОРИВОЈ ГЕРЗИЋ, песник и писац

Ако хоћеш да мењаш свет, мењај себе

Уметност је испољавање духа, док је стварни живот углавном испољавање тела (и угађање телу). Не може бити већа раздаљина између те две тачке клатна
(Фото Саша Гајин)

Нова књига поезије Боривоја Герзића „Ја свако и друге песне”, у издању „Рендета”, преиспитује постојеће вредности тако што их релативизује имагинацијом, спајањем неспојивог, хуморног и отрежњујућег, укрштањем дихотомија. Неке од песама ове збирке као да су ношене ветром изнад града, друге као да извиру из мајке земље, из њене опоре тежине и љубави, која ограничава и проклиње. Цела једна песма гласи: „од земље се одвајаш/те прастаре авети/небу стремиш/плавом прозирном/небо је празнина”. Друга пак каже: „у плавом аутомобилу/возим вратоломно брзо/неко виче: зауставите плави турбо/фолксваген! (...)”.

Боривој Герзић аутор је неколико књига приповедака, са енглеског је превео дела двадесетак аутора, аутор је „Речника англо-америчког сленга”, „Речника енглеских фраза и идиома” и „Речника српског жаргона”; коуредник је Антологије кратке приче „Куле, градови, мајстори кратке прозе”. Његова је студија о феномену умирања „Кореографија мориенди”, као и свеобухватна студија о Бекету – „Бекет, човек и дело”.

Ваша нова поетска књига као да следи зачудну логику снова. Да ли је ваше умеће у ствари у контролисању надолазећих слика или у њиховом асоцијативном ређању?

Да, логику снова. Или пре антилогику снова. Противречности су креативне и као да, искључиво оне, обухватају целокупну стварност, што се ни за једну другу тезу, теорију, а ни идеологију не може рећи. Апсурд је реалнији од разумног промишљања, од логике која је само једна од конструкција ума. Неопходна али недовољна. А апсурд је свеобухватан јер је преломљено огледало, истовремено и јесте и није. И обухватно одражава егзистенцију у овом и оваквом свету. Ако се нпр. каже: „Свет је луд, али још није полудео”, то је за мене стимулативни исказ јер приказује тоталитет, за разлику од исказа: „Луд је.” Или: „Није луд.” Оба та исказа су парцијални, недовољни. Американци/Руси/Немци тако могу истовремено да буду велика нација, а и злочиначка. Па и Срби. Књига „Ја свако” делимично следи логику снова, јер ту има и песама које су писане у другом кључу. Оне које имају везе са сновима назвао сам „песне”, као што и стоји у поднаслову, док остале потичу из других извора. Ја своје теме црпим из вртлога реалности, имагинације и снова, који тек заједно дају целину.

Да ли се сопство губи или се задобија баш у томе „ја свако”?

У исто време губи и задобија. Уметност је оаза, бар како је ја видим. С оне је стране реалности, јер нема много везе с њом, а и може да издржи ту противречност, а да се не распадне. У реалном животу човек би се располутио ако би хтео да буде истовремено „ја” и „ја свако”. У реалности се мора деловати, а деловање је неспојиво са противречностима, парадоксом, апсурдом. Акција је као оштар нож, просеца право кроз ткиво, не обазирући се на противречности. Како можете да направите кућу ако не знате шта је горе, а шта доле? У уметности је другачије. Можете да конструишете кућу која је и горе и доле, која лебди у ваздуху. И да у њу населите веселу многочлану породицу. И да онда сви они заједно одлете на другу планету, или да се кроз гротло вулкана спусте до средишта земље. То је стара прича у литератури, и у уметности уопште, о појединачном и општем, о неизбежном превазилажењу појединачног и његовом преобликовању у опште. Шта сам урадио ако пишем само о себи и својим искуствима, доживљајима, визијама, а да то никог не дотиче? Чему онда уметност? Али ако сопствено појединачно искуство на неки начин (и у томе је тајна креативности) писац успе да транспонује у опште и додирне многе који то прочитају, бављење уметношћу има смисла.

У неким песмама, људи са именом и презименом постају део духовите фантазмагорије (појављује се ту и Трамп), а у некима се спомиње само брат... Може ли се интензитет и разноликост ових емоција упоредити са музичком композицијом, од оног „виваче” до оног што бисмо назвали „адађом”?

За песме је ритам од пресудне важности, и „виваче” и „адађо” су битни елементи, као неки поетски таласи који се смењују и надопуњују. Што се тиче стварних личности које се помињу у књизи, њихова имена и презимена писана су малим словом, што говори да то и јесу те реалне личности, а и нису. Заправо су то моје личне конструкције створене по узору на живе и не више живе особе, које су ми из одређених разлога, и конструкције и особе, биле потребне да бих нешто рекао. Рецимо, помињу се и Добрица Ћосић и Борислав Пекић, а могао сам их и спојити у једном лику, па видети шта би тај Добрица Пекић имао да каже. У писању је добро то што је оно потпуна слобода, на папир се може ставити буквално све, само ако је писац вешт (мада ја вештини не придајем много значаја, важније ми је да емоције на прави начин трансформишем у мисао). Оно што тренутно радим можда је и експеримент – може ли се у писању постићи потпуна слобода? Јасно је да се у стварном животу то не може и да се човек мора ограничити, јер је потпуна слобода расплињавање. Можда исто важи и за писање.

„Оно што је било постоји једино у сећању”, каже песма, али да ли ваш поетски субјект тежи да проникне и у нешто са оне стране, што поезији никада није ни било туђе?

Да, тај субјект стално покушава да прође кроз вео, и у фикцији можда успева негде да стигне, до обале која је сва у магли, али у стварности може само да удара главом у зид. Уметност је испољавање духа, док је стварни живот углавном испољавање тела (и угађање телу). Не може бити већа раздаљина између те две тачке клатна. Неко од старих Грка је рекао: „Ако те води ум, ти си краљ, ако тело, роб си.” А ја, ја сам стално у обе дихотомије истовремено. Кад сам тамо, чини ми се да нечега има. Кад сам овде, чини ми се да је ово једино што постоји. Ето, имам толико година, а не назирем коначан одговор.

И опет по песми, може ли да радикалну промену света заговара онај ко није способан да преобрази себе?

То је суштинско питање. Како је могуће да човек, или група људи, промени свет, а да није у стању да промени себе? Све те револуције и крвопролића, шта је све то донело? Бољи свет? Опет, можда поправљачи света нису могли сами да се преобразе у складу са својим револуционарним захтевима, али су они који су се тек рађали током тих револуција касније спонтано постали носиоци промена. Можда је тако нешто могуће управо зато што је противречно, а противречност је креативна. Сетимо се оних шамана и чаробњака, који су морали знати да су сами преваранти и опсенари, а увек су веровали у натприродне способности осталих видара и плашили их се. Дивна људска трагикомедија. Творац је велики уметник, чудесни театарски маг.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.