Језик знакова и плеса и неухватљива природа љубави

После две године одржавања онлајн, услед пандемије вируса корона, амерички филмски фестивал Санденс, у организацији истоименог института и под председничком палицом његовог оснивача – славног глумца и редитеља Роберта Редфорда, коначно је повратио свој пуни физички облик и капацитет.

У градовима Парк Сити, Солт Лејк Сити, Огден, до 29. јануара биће приказано око 200 дугометражних играних и документарних, као и кратких филмова који се такмиче за награде у разним категоријама. Међу тим бројним насловима америчких независних и иностраних филмова, са потписима углавном младих и перспективних аутора, нашао се и литвански филм „Споро”, сценаристкиње и редитељке Марије Кавтарадзе (ово јој је тек други играни филм у каријери), који се такмичи у селекцији драмских филмова.

Сценаристкиња и редитељка Марија Кавтарадзе

Сама ауторка за свој филм каже да „говори о различитим физичким потребама и како то утиче на љубавни однос, на однос са сопственим телом, очекивања која имамо од романсе, о родним улогама у везама, потребу да добијемо одобрење кроз жељу и секс”, али и да је изнад свега ово филм о „о самоприхватању и искрености према себи и другима”.

Када се урони у њену причу о савременој плесачици Елени и преводиоцу са знаковног језика Довидасу, који јој помаже током плесних припрема њених глувонемих ђака, постаје много јаснија ауторкина намера да филмским средствима и језиком осветли неухватљиву природу љубави.

А љубав се у тренутку десила између Елене и Довидаса. Док гравитирају једно према другом, одупирући се силама и интервенцијама свог одвојеног свакодневног живота, њихова веза се продубљује од платонске до романтичне. Када Довидас открије своју асексуалност, пар се обавезује да ће у тандему поштовати своје индивидуалне потребе. Док настављају да се чвршће повезују, боре се да преговарају о жртвовању и компромису и приморани су да открију ивице своје великодушности једно према другом.

Филм Марије Кавтарадзе кроз плес, напету тишину и јединствено истраживање и сексуалности и асексуалности отвара и простор за изражавање и физичких и емоционалних очекивања. Глумачки пар Грета Гриневичјуте (Елена) и Кестутис Циценас (Довидас), дочаравају неоспорну хемију и компликовану, тврдоглаву и личну хуманост, а директор фотографије Лауринас Барејса са својом камером истражује емоционалне и физичке удаљености због којих је визуелна нарација моћна, а одабрани тонови пригушено пастелних боја веома пријатни за гледаочево око.

Ово неуобичајено филмско размишљање о љубави, интимности и дружењу, појачано кроз флуидну нарацију, фокусира се на тему важности комуникације у романтичној вези. Уместо да буде још једна уобичајена романса вођена заплетом, која има за циљ тријумф две сродне душе, филм „Споро” ослоњен је на развијање жеља и потреба за истинским разумевањем. Јер, постоји више од једног начина коришћења језика у комуникацији. Може се комуницирати телом, плесом и покретом, може знаковним као и гласовним језиком. Битно је разумевање и жеља за разумевањем. На крају крајева, љубавна веза је и предузимање корака за оне које волите и којима сте драги.

Филм „Споро” Марије Кавтарадзе је попут симболичног плеса између себе и других. Кореографисан је са елеганцијом, грацилношћу и љубављу. Избор Грете Гриневичјуте за улогу Елене није случајан. Ова глумица је, пре свега, плесачица и кореографкиња са докторатом о односима плеса и различитих медија. А међу њима је и филм...