Кaко Тесла каже

Сања Латиновић (1983) је 80. добитница „Политикине” награде за најбољу изложбу у 2022. години. И као што смо већ истакли, тек 12 жена је на списку наших лауреата. Награду је добила за изложбу „Препрека или праг”, одржану у Салону Музеја савремене уметности у Београду под кустоским вођством Уне Поповић.

Сања Латиновић завршила је Факултет ликовних уметности у Београду, Одсек вајарство у класи Мрђана Бајића. Мастер студије завршила је 2016, Одсек перформанс, у Берну. Иако по вокацији вајарка, свој рад углавном фокусира на перформансу, видеу и фото-документацији, бирајући их као поља уметничког израза кроз које преиспитује и сам медиј скулптуре. Тематске преокупације су јој усмерене на проблематизовање функционисања индивидуе данас, на наша свакодневна суочавања с бројним и различитим облицима друштвених детерминисаности, императива, притисака.

Када сам вам јавила да сте добили награду, мало сам вас и намучила јер сам вас замолила да ником не обзнањујете вест док не буде сутрадан објављена у новинама. Како сте „преживели” тај дан?

Подсетили сте ме у том моменту на моју мајку када сам била мала. Уради домаћи па тек онда иди да се играш. Али ја желим да се играм сада! Не, не… Све са заслугом… Био је то један предугачак дан, нисам чак ни сама са собом наздравила. Гледала сам вести и неке емисије о лепотама наше земље и људима који производе органску храну за коју, нажалост, нема довољно купаца… Ја вам се захваљујем што сте ме коначно пустили да се играм.

Дипломирали сте вајарство, а онда одлучујете да „пређете праг” и посвећујете се перформансу. Шта вас опредељује за ову одлуку?

Ово питање ми људи често постављају. То заправо није нимало необично и у последње време постаје све учесталија пракса код млађих генерација. Перформанс је јако широк и у себи обухвата пуно тога, па и саму скулптуралност. Свако ко је икада погледао мој рад у њему је видео и склуптуру-инсталацију. Поред свега тога мени лично је перформанс јако помогао. Ја сам била повучено дете које се често сакривало. Није било довољно да ставим своју скулптуру у простор па опет побегнем негде. Перформанс од тебе тражи да станеш испред публике и кажеш: Видите то сам ја! Имам дугачак нос, проблематично лице и дечје очи и сада ћу вам показати шта је перформанс!

У кључном и можда најупечатљивијем перформансу „Do Not Cross”, који сте извели на изложби „Препрека или праг”, пролазите кроз стаклену конструкцију, сечете стакло у висини свог врата крчећи пут… Какве су припреме потребне да се изведе овакав перформанс?

То је перформанс високог ризика, који захтева физичку, али можда чак и више психичку спрему. Моје руке и очи нису заштићени и управо из тих разлога је моја рука константно испружена како би се избегла могућност да неко микростакло у току ломљења не улети у моје око. Стопала не одижем од пода, споро и сигурно их вучем по поду како се не бих оклизала… Када једном закорачите унутар тог стакла, ви сте заправо онемогућени да се вратите назад. Како бих постигла апсолутну смиреност и концентрацију, ја безброј пута у својој глави пролазим кроз то стакло. И када коначно изађем пред публику, заправо је врло једноставно, јер то је 101. пут како сам прошла кроз то стакло, иако је тај рад изведен свега три пута.

Зашто често бирате стакло као материјал?

Прелепог ли материјала, свако би га изабрао. Стакло раздељује, али даје увид у дуго поље. Ако је акваријум онда је дом, ако га разбијете добијате оружје, али и пуно воде на поду. Ако гледате кроз једно стакло онда је транспарентно. А ако бисте поређали пуно стакала једно поред другог, ви заправо више не видите јасно, слика постаје мутна. Још једну ствар сам научила у процесу рада са стаклом… Стакло је ликвидно! Када га зарежете са скалпелом за стакло и ако га у року од неколико секунди не преломите, тешко ћете га преломити јер оно се опет улије у тај зарез, у сопствену рану. Само себе исцељује, па зар то није фасцинантно?!

Какав је процес долажења до идеје у вашем случају?

Ја радим само шта Никола Тесла каже. Шалим се. Али заправо сам негде прочитала да је он сматрао како је покрет јако битан у процесу стварања идеје. Моје идеје настају углавном када се шетам сама, та уједначена репетитивност покрета ствара неку врсту медитативног стања повољног за машту.

У перформансу „Movements: White” с Ранком Ђанковићем „невидљиви” људи иза паравана којима видимо само руке додају један другом вајарски песак који се просипа. Тематизујете проблем комуникације, отуђености… Да ли препреке у отуђености комуницирања можемо да превазиђемо или су оне све израженије?

У праву сте, препреке у комуникацији јесу све израженије, али се могу превазићи. Даћу један неочекивани савет, нећу вам рећи комуницирајте више једни с другима. Рећи ћу вам хајде мало ућутите, хајде барем мало ућутите и слушајте шта вам особа поред вас прича. Океј и та друга особа мора мало да ућути како се и ви сами не би осећали као прљави школски сунђер који нико не жели да исцеди јер је прљав. У сваком случају, комуникација је једна озбиљна вештина у којој се тишина изузетно цени.

Опишите нам стање и осећање у вашем перформансу „Акваријум”. Да појаснимо читаоцима, провели сте у акваријуму више од сат времена. Коју мисију задајете вашем телу у перформансима?

Било је неопходно време да се све припреми како треба, али заправо сам видео перформанс траје јако кратко колико и једно задржавање мог даха. Рођена сам наопачке и неколико секунди сам била без даха при порођају. Тај рад је инспирисан том верујем уцртаном траумом. Давно сам у књизи Примални крик прочитала да деца која се роде наопачке или с пупчаном врпцом око врата буду или велики борци или их и најмања препрека обесхрабрује. У сваком свом перформансу тежим да кроз суочавање дођем до трансформације. Трансформација је циљ.

Похађали сте мастерклас Марине Абрамовић. Шта сте научили од наше велике уметнице и да ли је она имала и претходно утицај на ваш рад?

То је једна храбра жена. Свака храбра жена је узор, и то тако треба да буде. Мастерклас је био паметно осмишљен и свашта још, али сада бих неко друго своје запажање да издвојим. Марина је била прехлађена, али упркос томе није пропустила ниједан дан предвиђен да проведе с нама. Било је приметно да је под великим стресом због говора који је требало да се догоди испред Музеја савремене уметности и тај пад имунитета је говорио о томе. То је било дирљиво видети, поред толиких достигнућа била је преузбуђена око свега и врло рањива. Људи мисле да велики успех прави и велики штит па пуцају на тебе и јаче него што би то иначе радили. Кажу да сам ја још увек млада уметница са својих 40 година, али ја вам кажем: Људи не пуцајте, штита нема!