Вечера са старом аристократијом и пасуљ са сиротињом у Граду мртвих

Призивање носталгије – тако сам доживео молбу редакције да се присетим својих дописничких времена. Два пута сам био „стални”: пет година у Каиру, четири у Риму.

Данас, позван да пребирам по својим сећањима, долазим до закључка да се највише памте текстови који имају слабо везе с високом политиком, сувопарном економијом или дубоким анализама. Обавезни дописнички састав остао је у сенци описа земаља и свакодневног живота и обичаја њихових народа.

Све је, наравно, и од тога не бежим, пропуштено кроз личну призму и онда кад сам се трудио да будем максимално објективан. Склапао сам мозаик сопствених запажања и размишљања. Многи одговори које сам добијао одређени су мојим питањима. Моја питања, наслеђима моје културе. Зато, ваљда, и потреба да имате свог „сталног”.

Каиро је један од оних градова истока који вас или одмах привуку или отерају. Мене је зграбио. Ал Кахира, победница. Ум Медуња, Мајка света. Град хиљаду минарета који дуже од једног миленијума година стоји на обалама Нила.

Мегаполис који данас има 18–20 милиона становника, од којих барем два милиона сваког јутра уђе у град па се увече врати у делту. Највећа урбана концентрација Блиског истока. Град најфантастичнијих, лако уочљивих, чак неизбежних контраста.

Велике пирамиде у Гизи и више од 400 споменика који припадају римским, исламским или османлијским временима. Град убоге сиротиње и склепаних уџерица у подножју брда Мокатам и раскошних вила у Хелиополису, где је некада подучавао Платон.

Раскрсница сукова и базара по којима из наргила вијори слаткасти мирис дувана помешаног с јабукама и медом, и елегантних бутика које запахну „диором” и „арманијем”. Град чијим се булеварима и сокацима равномерном муком пробијају магареће запреге, „Заставини” „тристаћи”, али и „мерцедеси”. Средиште четири универзитета и милиона неписмених.

Град издужених палми и бујне вегетације на чијим је ободима велика источна пустиња, ас Сахра. Град новог и старог. Истока и Запада. Све испод истог прозирног неба које ми је омогућило да се отиснем од уобичајених туристичких итинерера.

Срећан сам што сам могао да одлазим на раскошне вечере старе аристократије која по вилама Замалека исту реченицу саставља у деловима на француском, арапском и енглеском, и да по сасушеном блату ћумеза Града мртвих из олупаних алуминијумских посуда једем „фул”, пасуљ, са сиротињом умазаних галабеја у којима и спава.

Оно што човек може да замисли не може да види, јер машта увек надилази стварност. Сем у случају Каира, где човек може да види оно што није у стању да замисли, писао је у 14. веку Ибн Халдун, славни историчар и филозоф из златних времена ислама.

Из једне древне цивилизације преселио сам се у другу. Италија. Белпаезе. „Земља под најлепшим небом света”, која и данас трага за Вергилијевом и својом Аркадијом. Неодољиви шарм природе и уметности смештен на простору само једне „чизме”. Земља с пејзажима који су као уметничка дела.

Трудио сам се да се не загубим у затамњеним коридорима латинске политике по којима лута Макијавелијев „Принчипе”. Избегавао сам да ме опхрвају афере корупције. Пазио да се сачувам од 24-каратног осмеха Силвија Берлусконија. Као Данте с Вергилијем, путовао сам Паклом и Чистилиштем земље на чудном распећу између Инквизиције и интернета, патријархалности и модернизма. Узалуд сам чекао Беатриче да уђем у Рај, али сам уживао у колективном осећају за лепоту који се из ренесансе пренео на одевање.

Прво Рим, у којем сам провео највише времена. Рушевине 28 векова старог града и његове империје несумњиво су јединствене колико и древни храмови по Магна Грецији на Сицилији или Помпеји, али живети у Риму је већа привилегија од Колосеума, Диоклецијанове тржнице, катакомби Светог Калиста, тврђаве Сент Анђело, Форума, базилике Светог Петра, галерије Боргезе...

Године су ми омогућиле откривање све силе малих пјаца и њихових фонтана, као Пјаце Минчо, оних које у овом трезору историје и уметности и не могу да нађу места на уобичајеним туристичким водичима. Локални бар за јутарњи капучино и новине. Подневни хладни пенушави просеко. Или zzupa di vongole код Паола на Трастеверу. Primum vivere diende philosophare – прво живи, онда филозофирај, говорили су стари Латини.

Много сам путовао Италијом, земљом различитих дијалеката, љубоморно чуваних регионалних кухиња и јаке локалне штампе. Италија више личи на скуп милиона породица него на јединствену републику. Италијани су патриоте алтернативци. Само да им странци не дирну у пасту или фудбалску репрезентацију.

Уживао сам у текстовима за недељни број. Стари и нови Рим, ренесанса, барок и готика; венецијанске маске и сицилијанска керамика; шкоље, девичански затони, марине и луке; чаробна језера; вулканска острва; ски-пасови; чемпреси, пиније и агаве; глува поља и прегласни градови; аристократске палате, остарели али очувани кастели и фонтане; галерије; траторије, остерије и медитеранска дијета; мортадела из Болоње, пармски пршут и пармезан; чаша брунело ди монталчина, дизајн, мода и шопинг; штофани качкети и мини-сукње; канцона, серената и мама; аутомобили, бицикли и гондоле; имигранти; црквени торњеви и Мадонине крај пута.

Има градова и земаља који узму ваше срце. „Знате ли зашто ценим Италију?”, говорио је лорд Ралф Дарендорф, бивши директор Лондонске школе за економију, комесар ЕУ. „Зато што ми пријају земље које живе у складу са својим грађанским друштвом, а не у складу са својим владама.”