Среда, 08.02.2023. ✝ Верски календар € Курсна листа
СУЂЕЊЕ ЗА УБИСТВО ПРЕМИЈЕРА ЂИНЂИЋА – НАЈВЕЋИ ИЗАЗОВ ЗА СУДСКЕ ИЗВЕШТАЧЕ

„Процес века” на ступцима нашег листа

Новинарке нашег листа извештавале су три и по године из Специјалног суда, преносећи сваки детаљ и све обрте на суђењу, али и догађаје ван суднице који су обележили поступак
Зоран Ђинђић (Фото Т. Јањић)

Извештавање о суђењу за атентат на премијера Зорана Ђинђића, који је 12. марта 2003. године убијен испред Владе Србије, био је највећи професионални изазов за судске извештаче „Политике”. Током три и по године трајања првостепеног поступка, на ступцима нашег листа овом процесу дат је велики простор па су наши извештачи забележили многе детаље које други медији нису објављивали. Информације на нашој рубрици чији су уредници тада били најпре Ивана Анојчић, а затим покојни Драган Влаховић, биле су тачне, правовремене и често ексклузивне, због чега су објављиване и на насловној страни, а читаоци су нам веровали.

Репортери „Политике” били су први који су у лето 2003. ушли у бившу зграду Војног суда у Устаничкој улици у Београду, након што је то здање додељено Министарству правде. У тој згради отворен је такозвани Специјални суд, у коме су 2007. осуђени они који су убили премијера Зорана Ђинђића.

Када смо добили дозволу да направимо репортажу о реконструкцији суда, све је још брујало од машина и алата и осећали су се мириси лакова и боја. Од старог здања остали су само зидови, а на адаптацији радило се и дању и ноћу.

Сви детаљи суђења за организовани криминал преузети су из италијанског модела. Испод подова и у плафонима уграђено је више од 200 километара разних каблова. Преуређена је и притворска јединица како би у њу могло да се смести више од 200 окривљених. У простору великог унутрашњег дворишта почели су радови на изградњи огромног амфитеатра, суднице број један. У њој ће сe током наредне две деценије судити највећим криминалним клановима у Србији.

Реконструкција нове судске зграде почела је после завршетка полицијске акције „Сабља” у којој је, након атентата на премијера, за 40 дана ухапшено готово читаво српско подземље, више десетина припадника највећих криминалних група, расветљено је неколико најтежих злочина и откривена спрега „земунског клана” и дела припадника Јединице за специјалне операције МУП-а Србије, познате као „црвене беретке”.

Почетак „процеса века” како су медији назвали суђење за убиство Ђинђића био је заказан за 22. децембар 2003. у 10 часова. „До зуба” наоружани припадници Жандармерије обезбеђују плато испред зграде од раних јутарњих сати. Новинари, фоторепортери и телевизијски сниматељи пристижу већ од 8.30. Стотину људи тиска се у реду за улазак, док улицом иза њих пролазе полицијска и затворска возила у којима су довезена 22 припадника „земунског клана” оптужених за убиство премијера Ђинђића и друге злочине.

„Политика” је известила да никада ниједно суђење у нашој земљи није привукло толику пажњу и да је тог дана у суду било 200 новинара.

Гужва на степеништу је толика да се чини да се ред уопште не помера. Детектор на улазу у зграду региструје и најситнији комад метала, па су многи морали да се врате и из џепова поваде кључеве, новчиће и упаљаче.

Прошло је десет сати. Испред суднице, адвокати, новинари и публика стоје у групама. Ходник је испуњен дуванским димом и жагором. Напољу је и даље велика гужва и јасно је да неће сви ући. На степеништу се појављује један од кључних сведока, Ђинђићев телохранитељ, Милан Веруовић, који је тешко рањен у атентату. Већина га није препознала.

„Извините, где је улаз за грађане који желе да присуствују суђењу?”, питао је новинарку „Политике”.

Кажемо му да сведоци могу да уђу пре реда.

„Нисам добио никакав позив али дошао сам јер желим да чујем ту оптужницу”, рекао је.

Огромна судска сала чекала је судије и оптужене. У партеру иза великог стакленог зида сместили су се чланови породица оптужених и новинари. Лево од судијског стола, гледано из публике, седели су тужиоци Небојша Мараш и Милан Радовановић, адвокат Рајко Даниловић, заступник породице Ђинђић и четворо судских сарадника. Преко пута њих седело је 40 адвоката. Они су бранили 36 окривљених од којих је 14 у бекству.

Иза стакленог зида, окружен стражарима, седео је Звездан Јовановић, његов некадашњи заменик, оптужен да је испалио смртоносни хитац Ђинђићу у срце.

Стражари су му скинули лисице и одвели га у леви део простора. Са друге стране стакленог зида фоторепортери му прилазе сасвим близу. Док севају блицеви, Ђинђићев убица гледа право у њих.

На галерији суднице седела је Мила Ђинђић, мајка убијеног премијера.

„Моја жалост је превелика. Бојим се да ће истина о атентату на мог сина остати скривена”, рекла је новинарима.

„Молим вас, устаните!”, казао је озбиљан мушки глас пре него што је у судницу ушло судско веће – председник већа Марко Кљајевић и чланови Ната Месаровић и Милимир Лукић.

На оптуженичкој клупи је, поред Звездана Јовановића, и 21 оптужени, међу којима су припадници безбедносних служби и нижерангирани чланови „земунског клана”. Касније је процес за убиство Ђинђића раздвојен од осталих злочина ове криминалне групе, до тада највеће у историји Србије.

Првооптужени Милорад Улемек Легија, бивши командант Јединице за специјалне операције, тада је још био у бекству. Он се полицији предао неколико месеци касније, 2. маја 2004, два месеца после формирања Владе Србије са премијером Војиславом Коштуницом. Предаја Улемека био је први у низу великих обрта који су обележили ово суђење. Нагађало се и где се он крио и зашто се предао баш у јеку предизборне кампање за председничке изборе, на којима је у другом кругу победио Борис Тадић.

Наш лист детаљно је преносио све што је у то време „државни непријатељ број један” изјавио пред судом. Улемек је оптуживао сараднике покојног премијера за сарадњу са „земунским кланом” и разне криминалне активности, а „Политика” је одмах на својим ступцима имала и изјаве политичара које је оптужени помињао. Наша анализа његове одбране подразумевала је чак и проверу временских прилика на дан када је, како је тврдио, камуфлиран белим чаршавом по снегу бежао од Жандармерије.

Други велики обрт била је предаја Дејана Миленковића Багзија, који је изручен из Грчке у фебруару 2005. године. У то време најављивана је смена специјалног тужиоца Јована Пријића, а Багзи је преговарао о статусу сведока сарадника.

„Политика” је детаљно извештавала како су на суђењу сведочили Ђинђићеви сарадници – Чедомир Јовановић, Владимир Беба Поповић, Горан Петровић, Душан Михајловић и други људи који су у то време били на високим функцијама и радили у влади. Сведочили су премијерови телохранитељи, као и очевици догађаја, грађани који су се затекли у близини зграде владе у тренутку атентата. Саслушани су и Ђинђићеви политички противници Дејан Михајлов и Ацо Томић, а суд је одбио предлоге да испита тадашњег премијера Војислава Коштуницу и његове сараднике – Радета Булатовића, Драгана Јочића, Александра Тијанића и друге.

Поред редовног извештавања из суда, пратили смо и све што се изван суднице дешавало у вези са утврђивањем истине о убиству премијера.

Поступајући заменик специјалног тужиоца Милан Радовановић, ухапшен је 2005. због никада доказане везе са једном корупционашком афером. Ускоро тужилаштво напушта други тужилац у овом процесу Небојша Мараш, који одлази у адвокатуру. Радовановић је изненада преминуо 29. марта 2006, а заступање оптужнице за атентат на премијера преузима главни тужилац Јован Пријић.

У јуну 2006, одбегли чланови „земунског клана” убили су сведока сарадника Зорана Вукојевића, који је одбио да уђе у програм заштите.

Председавајући судија Марко Кљајевић у августу подноси захтев за разрешење са судијске функције. Претходно је његов рођени брат Горан Кљајевић, тадашњи председник Привредног суда у Београду, ухапшен под оптужбом да је вођа „стечајне мафије”.

Предмет је преузела судија Ната Месаровић, чије је трочлано веће поновило доказни поступак и донело пресуду 23. маја 2007. године. Сви оптужени су оглашени кривим и осуђени на вишедеценијске затворске казне, које већина њих и данас издржава. Суд је у пресуди утврдио ко су били организатори и извршиоци, али политичка позадина и налогодавци атентата до данас нису откривени.

Како изгледа судница без решетака

„Политика” је у лето 2003. ексклузивно објавила да ће нова судница, изграђена на укупно 680 квадрата, имати столове и столице за 112 адвоката, 12 тужилаца, 12 судских вештака и 24 места за заступнике оштећених. Сви столови имају компјутерске терминале и микрофоне. У простору који је ограђен непробојним стаклом било је места за 96 особа – окривљених и стражара. Изграђена је и посебна кабина са затамњеним стаклима за заштићене сведоке.

„У зграду Специјалног суда улазиће криминал, злочини и сумње а излазиће правда”, рекао је тадашњи премијер Србије Зоран Живковић, 24. октобра 2003. године на свечаној церемонији отварања суда.

Новинари на месту одакле су испаљена два хица

Репортери „Политике” извештавали су са реконструкције убиства премијера, која је обављена у дворишту Владе Србије, у згради из које је пуцано у Улици адмирала Гепрата 14, као и у зграду поред владе, коју су оптужени помињали као локацију одакле је наводно испаљен трећи метак. Читав кварт био је блокиран, од скупштине до Мостарске петље, јер су на место злочина доведени Улемек и Јовановић, а извештачи „Политике” били су на месту одакле је атентатор испалио хице и убио премијера.

На суђењу су видео-линком саслушани и вештаци Института за криминалистичку технику из Визбадена у Немачкој, који су потврдили налаз наших стручњака за судску медицину и балистику. На основу тога суд ће касније у пресуди утврдити да су у атентату испаљена два метка, од којих је први погодио премијера у срце а други Веруовића у доњи део леђа.

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.